Pa, pođimo od ocena na „Rottentomatoes“ – kritičari kažu „90 odsto“, a publika prilično siromašnih „64 odsto“. Već to je pokazatelj da nešto tu nije u redu. I, zaista! Koliko god da je 28 Days Later postavio neke standarde, a 28 Weeks Later nastavio, ovaj 28 Years Later je korak unazad, i to priličan…
Kritičarski hype je, verovatno, manje-više plaćen, a publiku, ma koliko da je malobrojna ili mnogobrojna, ne možeš baš tako lako prevariti ili podmititi. Pri tom ne kažem da nema onih kojima će se baš svideti novo (ne)delo koje potpisuju Danny Boyle kao reditelj i Alex Garland kao scenarista, ali, jednostavno, ovakvo „viđenje“ nije „moja šoljica čaja“ – nikako!
A, kad smo već kod „šoljica čaja“, da pomenem i radnju. Škotska, izolovano ostrvce gde su se preživeli ljudi sklonili nakon 28 godina od izbijanja zaraze „zombititisa“ i tu žive ruralnim stilom života. Nova pokoljenja uopšte i ne znaju kako je život nekad izgledao, nemaju struju, automobile, a o internetu i društvenim mrežama i da ne govorimo. E, u takvoj sredini obitava i naš glavni junak 12-godišnji Spike. Pri tom, ima majku koja pati od opake bolesti koja se odražava na njeno psihičko stanje i oca koji je opsednut time da mu sin postane muškarčina. A, glavna fora da društvo prihvati klinca jeste da sa ocem ode na kopno i ubije svog prvog zombija, lukom i strelom, jel te, jel vatrenog oružja više i nema („zabrinuta“ valjda starešinka seoceta reći će ocu, parafraziram – „Mogao si da sačekaš da Spajki napuni 14 ili 15 godine s prvim ubistvom zombija, rano je s 12 godina, ali ajde…“).
To je i siže prvog dela filma, koji donekle i ima opravdanja. Malog Spajkija i njegovog oca avantura će odvesti u sukobe sa dve vrste zombija (onim debelim – sporaćima i mršavim – brzićima, u oba slučaja svi i muški i ženski goli ko od majke rođeni, što je novitet u filmovima ove tematike). Međutim, tempo značajno pada u drugom delu, kada se Spajki i otac mu vrate u sigurnost svog ostrvceta, a Spajki onda poželi da spase svoje majku i odvede je kod mističnog doktora (Ralph Fiennes), koji obitava na kopnu, među poludelim zombijima…
I, tu, bez preteranog spojlerisanja, dolazimo do trećeg dela filma, koji bi trebalo da predstavlja uvod u nastavak (za koji kažu da je već snimljen… a biće i treći deo), a zapravo je bespovratan sunovrat u kvazi-kvalitet celog 28 Years Later. Tu već imamo nešto što je nedopustivo za estetiku pravih „žanrovskih žmaraca“, da ne otkrivam, ako postoje oni koji će, ipak, gledati ovu „epopeju“. Reći ću samo – zašto to i čemu? Takav kraj???
Danny i Alex su nam ponudili nešto što po vokaciji nije ni horor, niti akcija, već neka vrsta, rekao bih pokušaja „zombi-dramedije“, koja nikako ne može da se ukalupi u žanrovske obrasce, te se što više traje potpuno gubi u tome šta stvarno želi da bude. Nekima bi ta „ekstravagantnost“ mogla i da se svidi, ali mislim da većina kapira da ovakvo „viđenje“ nije namenjeno prvenstveno ljubiteljima estetike koju je kreirao baš Danny Boyle u originalnom filmu iz 2002. godine, ali i Juan Carlos Fresnadillo u nastavku iz 2007. godine. Ovakav, kakav jeste, 28 Years Later jeste prvenstveno „mišmeš“ iz koga prosto „miriše (smrdi?)“ da je snimljen najpre da izvuče što više para od sirotih gledalaca koji će požuriti da vide nešto na konto slave prethodna dva filma, a ne znajući da ih (nažalost) čekaju još dva nastavka ove „hobit-style“ tužbalice.
Emocije? Ovde ih nema. Uprkos smrtno bolesnima, bebama, smrti, čerečenju, landaranju polnih organa…
Zato, obnovite gradivo iz prethodna dva filma. Ovaj zaboravite. I ne obazirite se na nastavke koji će uslediti.
