Gimnazija iz Novog Sada objavila sastav Tee Tairović: Ovo je napisala pre 13 godina

Sastav Tee Tairović koji je napisala kada je imala samo 16 godina, završio je u časopisu njene Gimnazije, a sada je to delo osvanulo i na zvaničnoj Instagram stranici pevačicine srednje škole.

Tea Tairović je poznata po tome što sama piše svoje pesme, a malo ko zna da je ona darovita i kada je proza u pitanju. 

Njen sastav pod nazivom „Porodična himna“, oduševio je profesore Gimnazije „Svetozar Marković“ u Novom Sadu, te se delo Tee Tairović koja je tada bila druga godina srednje, našlo u zvaničnoj publikaciji škole. 

Foto: Instagram printscreen/tea_tairovic

Njen srednjošolski sastav prenosimo u celosti:

„Svaki kutak u ovom našeg gradu krije neku priču. Svaka ulica, park, klupa, pa tako i moja škola, idem u drugi razred gimnazije Svetozar Marković. Nema tu, iskrena da budem, nekih posebnih dešavanja, prvi čas, drugi, treći, pa veliki odmor, onda opet red dosadnih i manje dosadnih časova i tako ukrug. Rutinu naruši dramska sekcija koju pohađam ili neko drugo zbivanje. Međutim, ova škola za mene ima poebnu simboliku.

Moja pokojna baka, tatina mama, bila je čestita, dobra, ali neuka žena. Svoj vek je provela skromno živeći, boreći se da obezbedi hleb sebi, svojoj porodici, tačnije mom tati, mom stricu. Sa svojih 16 godina onoliko koliko ja sada imam, pre tačno pola veka zaposlila se kao čistačica upravo u ovoj školi. Zaposleni su je zavoleli, pa su dve godine krili njeno godište jer nije bila punoletna, dakle ona je većinu svog života provela sa ljudima koji su pre 50 godina osnovali ovu gimnaziju. Profesorima, kao i učenicima bila je miljenica, neke profesorke su je posle radnog vremena zvale da i njima pospremi kući. Zajedno sa gimnazijom i ona jue rasla, i ona se menjala. Uz te ljude je shvatila koliko je obrazovaje bitno, ne samo zbog boljeg života, nego i zbog sopstvenog duha i širenja vidika. To životno znanje prenosila je na mog tatu, a on na mene.

To je ta čudna spona između memne i ove gimnazije. To su stare, zaboravljene olovke sa kojima se moj tata igrao kada bi ih baka donela kući. Možda je ona upravo maštala o tome da jednog dana njena unuka sedi u Svetinim klupama. Možda je suđeno. Možda me upravo ova škola izvodi na pravi put.

A šta je sa onim dečkom koji se igrao olovkama? Onim mršavim, crnokosim detetom koje je u ovim prostorijama imalo prvi susret sa klavirom, kome je ova građevina bila hram, a možda i putokaz. To dete je danas čovek koji je dobio tu čast da komponuje himnu gimnazije Svetozar Marković koju će pevati generacije. Tako je ova priča dobila svoj kraj.

sledeća vest