INTERVJU Aleksandar Zograf: Ja verujem u veliku intuitivnu snagu mladih ljudi, i ubeđen sam da će oni znati da nas izvedu iz ove preduboke krize

Kao jedan od najznačajnijih naših strip autora, poznat ne samo u regionu, nego i u svetu, Aleksandar Zograf je neko kome nije potrebno posebno predstavljanje.

Nedavno je u bioskopu Balkan, na tri nivoa otvorena izložba „Hvatač snova„, prepuna njegovih dela koja su nastajala tokom više decenija i čije polazište su snovi i beleženje istih.

Aleksandar Zograf kroz ovu izložbu igra ulogu nekog ko ono nesvesno i snoliko pretvara u nešto opipljivo, a najopipljiviji deo ove izložbe predstavlja instalacija na trećem spratu, na kojoj su vezovi Gordane Baste kao trodimenzionalna adaptacija njegovih radova.

Izložba koja je otvorena do 28. juna imaće još jedno stručno vođenje 24. juna, kada je planirana i promocija kataloga.

Koliko dugo ste spremali izložbu „Hvatač snova“ i kako je došlo do ideje da jedan deo stripova bude vizuelno interpretiran u tekstilnim radovima Gordane Baste?

– Izložba „Hvatač snova“ se sastoji od materijala koji se akumulirao tokom godina, još od druge polovine osamdesetih, ovog puta je naglasak bio na stripovima čija su tema snovi… Bilo je potrebno napraviti selekciju između puno nacrtanih tabli. Samo u listu Vreme, gde svake nedelje objavljujem dve stranice stripa još od 2003, ukupan broj stranica (na razne teme) meri se hiljadama, a paraleleno sam radio na brojnim drugim projektima.

Na kraju smo došli do izbora stranica koji je predstavljen ovom prilikom; svega nekoliko dana pre otvaranja je bila još jedna prilično obimna izložba, u Beču, ali je tamo nešto više naglasak bio na mojim radovima iz devedestih godina. U Beču sam imao i performans crtanja uživo zajedno sa srpsko-austrijskom muzičarkom Jelenom Popržan, koja je svojim muziciranjem pratila moje crteže koji su bili projektovani na platnu. U svakom slučaju, bio je to period krcat aktivnostima.

Vezovi Gordane Baste su takođe nastajali tokom godina. Zamisao je da se stipovima i crtežima zahvaljujući vezu pridoda jedna nova dimenzija, kolorit, čak i taktilnost. S obzirom da je u pitanju rukom rađen vez, sam proces izrade je zahtevao dosta vremena, i truda, ova delatnost je započela ranih dvehiljaditih, i do sada je bila predstavljena u galerijama u više zemalja – u Rimu, Minhenu, Budimpešti, Pekingu, na radionici koju svake godine priređujem u francuskom gradu Žarnaku, itd.

Kakav osećaj imate Vi kao autor kada ušetate u ono što posetioci mogu videti na tri nivoa Bioskopa Balkan i da li bi uopšte ikada bilo dovoljno prostora da tu stane sve što želite?

– Bioskop Balkan je veoma zanimljiv prostor koji, s obzirom da nije projektovan za tu vrstu delatnosti, zahteva izvenu vrstu domišljatosti da bi se u njemu predstavili izlagački sadržaji. To je ponekad dobro baš zato što izmami da pronađete neko originalno rešenje. Mislim da je tim koji je tamo radio na ovoj izložbi odlično sve isplanirao i realizovao, bilo mi je veoma drago da smo uopšte došli u priliku da to realizujemo. Ja sam veliku retrospektivnu izložbu već imao pre neku godinu u klubu Močvara u Zagrebu, ali je ovo prvi put da naglasak bude baš na stripovima zasnovanim na snovima.

Glavna tema su snovi kao izvor umetničke inspiracije. Da li mislite da su snovi jasniji kod nekog čiste duše, poput dece, ili pak nekog iskusnog, ko ih dugo beleži – poput Vas?

– Ništa ne može da se meri sa energijom i snagom deteta, ja i dalje nastojim da od njih učim o svemu, uključujući snevanje. Deca su moćna bića, koja se – kada napune izvestan broj godina – priklone svetu odraslih, i zaborave svoju izvornu bit.

Da li hroničar koji stalno beleži događaje oko sebe može da dosadi sam sebi, ili oblikovanje snova i misli u konkretne crteže služi kao svojevrsna terapija čiji proizvod bude nešto primamljivo oku javnosti?

– Sebi sam svakako dosadio, već dugo vremena opstajem na ovom svetu, to nije baš lako za podneti. Ne mislim da je moje beleženje snova terapija, niti da ima bilo kakvu utilitarnu namenu. Više to shvatam kao način da se poigram sa svetom koji me okružuje, snovi zapravo nisu tema koja bi privukla najširu publiku, već najčešće ostavlja ljude začuđenim i zbunjenim.

Vi kroz radove prenosite hronike mnogih teških tema i stradanja, među kojima su i ratovi i brojne žrtve. Da li u univerzalnosti tih tema leži ključ Vašeg međunarodnog uspeha?

– Pa, mislim da je moj mali trijumf upravo činjenica da sam uopšte zadržao pažnju internacionalnih čitalaca na našim balkanskim temama. Verujem da njima nisu toliko zanimljivi naši ratovi i problemi, toga ima svuda., čak i u mnogo bogatijim sredinama, i to su takođe teme koje su ljudima već izašle na nos. Mislim da je njima zanimljivo kada se neko iz tako problematičnog područja pojavi sa nekim zrncem humora, neko ko ume i samom sebi da se nasmeje, a ne samo da sipa tirade kako bi svet trebalo da bude mnogo bolje mesto.

Strip u početku niste gledali kao karijeru, već kao hobi, a novinarstvo je bilo ono što vas je prvo privuklo. Da danas počinjete ispočetka, da li biste išta menjali?

– Mislim da je stip u početku bio nešto kao eksperiment sa vlastitim mogućnostima, a ne hobi. Istina je da sam se u ranom življenju bavio pre svega novinarstvom i spisateljskom delatnošću, ali me je zanimalo kako izgeda bavljenje stripom – to zahteva izražavanje tekstom i crtežom. To je zapravo veoma zahtevna, iako slabo plaćena delatnost, a ja sam pomislio da je možda bolje prihvatiti nešto što je veći izazov… Ne znam da li bih svoju životnu priču promenio da mogu, recimo, možda bih se radije bavio arheologijom, ali sada je već kasno, moram da jurim da stignem neke dedlajnove…

Koji su Vaši omiljeni strip umetnici koji su Vas inspirisali i da li danas ima mladih autora koji pokušavaju da uplivaju u devetu umetnost na ovaj ili onaj način?

– Ja sam uvek iznenađen činjenicom da se iznova pojavljuju mladi ljudi zainteresovani da se bave stripom. Zajedno sa agencijom KomunikArt i Gradom Pančevom, a u saradnji sa Francuskim institutom u Srbiji i Međunarodnim centrom za strip i ilustraciju u Angulemu, ja se već više godina bavim projektom koji omogućava rezidencijalne boravke srpskih autora u Angulemu, i francuskih u Pančevu.

Pokazalo se da postoji priličan broj autora mlađe generacije koji žele da se izraze putem stripa. To je veoma ohrabrujuće, pošto je potrebno da čovek bude entuzijasta, da bi se uopšte prihvatio tako nečeg. Svet pokreću upravo entuzijasti, koji veruju da nije sve u lukrativnim poslovima, već ima nešto i u posvećenosti.

Što se tiče omiljenih strip umetnika, to je u svakom slučaju nekolicina koja je u začetku stvorila američki strip, kao Džordž Heriman, Klif Steret, Vinsor Mekej i drugi, a od savremenih Robert Kramb – svi su oni uticali na mene kada sam formirao svoj stil i mišljenje i to svako na svoj način, pošto su međusobno toliko različiti…

Da li imate neki nedosanjani san, bilo vezan za karijeru, ili za život uopšte i da li mislite da danas ima sanjara u Srbiji?

– Svakako bih želeo da u svojim snovima dođem do rešenja za neke od životnih razmišljanja. Mislim da se do dubljih uvida dolazi kroz kontemplaciju, ali važnu ulogu ima nesvesno, do kojeg dolazimo putem sanjanja. Jedan od mojih velikih uzora bio je Vladan Radovanović, umetnik koji je preminuo 2023, ali je do kraja beležio snove – time je počeo da se bavi još pedesetih godina; svakako je bio jedan od najistrajnijih istraživača dimenzije sna, na internacionalnom nivou, iako to kao da nije bilo dovoljno primećeno u našoj sredini…

Hoće li srpski studenti dosanjati svoj san o pravnoj i pravednoj državi?

– Ja verujem u veliku intuitivnu snagu mladih ljudi, i ubeđen sam da će oni znati da nas izvedu iz ove preduboke krize…

Šta čitate, slušate i gledate ovih dana?

– Trenutno čitam knjigu koja beleži verovanja o kreaciji sveta, kako su to izrazili Zuni Indijanaci. Što se tiče muzike, nedavno sam otkrio australijski bend The Captain Matchbox Whoopee Band, oni su osnovani još krajem šezdesetih, i nikada nisu postali „slavni“… Svuda ima zanimljivih izvođača, čiji rad možete da otkrijte zahvaljujući internetu, ali i na mnogo drugih načina…