Ani Erno, rođena kao Ani Terez Blanš Dušen, jedna je od najvažnijih književnica današnjice, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2022. godine, koju joj je dodelila Švedska akademija zbog toga što „dosledno i iz različitih uglova istražuje život žene – društveno, telesno, jezički – u Francuskoj druge polovine 20. veka“.
Intervju s Ani Erno za novi 700. broj Nedeljnika pisao je Ivica Mladenović.
Njena proza, oslonjena na lično iskustvo i ukorenjena u društvenom kontekstu, ne teži književnoj ornamentici niti retoričkom efektu, iako je obeležena preciznom stilskom dinamikom.
Ani Erno govori o književnosti kao činu otpora, o ulozi intelektualaca, o klasnoj svesti, o jeziku i odgovornosti, o svom odnosu prema Burdijeu, Marksu, Handkeu, Jugoslaviji, Nobelovoj nagradi, ali i o tome kako zamišlja jedan mogući, drugačiji svet…
U jednom intervjuu pomenuli ste da ste čitali jugoslovenske pisce Danila Kiša i Mirka Kovača, a 1997. godine ste boravili u Beogradu povodom predstavljanja tri svoja romana. Ta poseta dogodila se nekoliko godina nakon raspada Jugoslavije. Ali voleo bih da vas vratim još malo unazad: kako je ta zemlja, Jugoslavija, postojala u vašoj svesti tokom šezdesetih i sedamdesetih godina? Da li je za vas predstavljala socijalistički izuzetak, jednu drugačiju evropsku stvarnost, možda neko obećanje? I danas, kada je nestala sa geografskih karata, ali verovatno ne i iz svesti, šta za vas znači to ime, Jugoslavija?
Jugoslavija je, sve do 1989. godine, u mojoj svesti pripadala onome što smo u Francuskoj zvali „istočni blok“, socijalističkim zemljama. Ali ona je u tom sklopu bila i pomalo izdvojena, neodređena. Nije izazivala nelagodu kao Sovjetski Savez, niti je imala onu ideološku težinu koja bi izazivala fascinaciju ili strah.
Za mnoge ljude u Francuskoj, već tada je bila i mesto za letovanje, gotovo egzotično, a ipak evropsko. Lično, nisam gajila nikakvu posebnu radoznalost prema toj zemlji. Sa suprugom nisam mnogo putovala, a pogotovo ne na istok. Ne zato što smo to odbijali, prosto nismo imali takav poriv. Kasnije smo otišli u Moskvu, pa čak i u Albaniju, tada još hermetičnu, gotovo nepristupačnu zemlju.
U toj perspektivi, Jugoslavija se doimala otvorenijom, nama Francuzima lakšom za zamišljanje i bližom, ali i neuhvatljivom, kao da joj je nedostajala jasna kontura. Zapravo, nisam imala nikakvu snažnu predstavu o njoj. Bila je to zemlja čije ime poznajem, ali ne i njenu jasnu sliku.
Sve se promenilo kada su moji romani prevedeni i kada sam 1997. godine došla u Beograd. Tek tada je taj prostor za mene postao stvaran, ne više politička ili geografska apstrakcija, već prostor živih susreta, pogleda, reči. Sećam se tog putovanja s posebnom nežnošću. I to je bilo neposredno pre rata, pre bombardovanja 1999. godine. Te godine, sećanje na Beograd tada mi se vratilo s osećanjem nemoći i tuge.
Ceo intervju s Ani Erno možete da pročitate u novom 700. broju Nedeljnika, koji je u prodaji na svim kioscima.
Post Views: 106
