IgaBiva
Nema puno filmova u istoriji filmske umetnosti za koje bismo mogli reći da je nastavak bolji od originala. Šta više, nastavci su, obično, puno slabiji, te kao takvi gotovo da apsolutno ne zavređuju da ih se duže spominje. Međutim, ima izuzetaka, koji su i te kako srcu dragi, a svaki filmofil će ih se rado setiti. E, ali, šta ćemo kad ima i onih nastavaka koji su „pata karte“, to jest „remizirali“ kao u slučaju The Accountant 2 Vs The Accountant…
Prošlo je devet godina otkako je snimljen prvi The Accountant. U međuvremenu se nekoliko puta potezala priča o snimanju nastavka akcionog blokbastera koji nam je te 2016. godine predstavio Gavin O’Connor, ali je on za sve ove godine snimio još samo košarkaško-trenerski The Way Back (meni standardno zanimljiv, šta ću – volim sport…). Legenda i kuloari kažu da, jednostavno, Ben Aflek nije nalazio vremena u svom gustom rasporedu da se posveti snimanju The Accountant 2… Sve do sad…
Ni bolje, ni gore od prvog filma. Aflek je i dalje autistični-fenomen, mafijaški-robinhudovski računovođa-plaćeni ubica (ili tako nešto…), kojem ovaj put zapada slučaj pronalaženja nestala salvadorsko-emigrantske porodice u SAD. Kao i u prvom filmu, jedan od glavnih likova jeste vladina službenica Marybeth Medina (Cynthia Addai-Robinson), a tu je i njegov brat Jon Bernthal, koji će mu pomoći da se izbori s zamršenom mrežom trgovaca ljudima i ostalim baš-baš negativcima na koje naiđe (kažem „baš-baš“, jer ni sam Aflek ni filmski brat mu nisu baš „cvećke“ da bi ih bez krivične odgovornosti svrstao bar u „polu-pozitivce“). A, da ne zaboravim, tu su i oni nadareni klinci s psihološkim (ili „para-psihološkim“) moćima, savršeno kompjuterski opismenjeni, koji kao da su iz nekog X-Men filma, a zapravo u tajanstvenom zamku za istraživanje psiholoških poremećaja, elem, koji pomažu Benu da izađe nepovređen iz svih tih akcija i uspešno odradi još jedan posao (ko je gledao prvi film, znaće o čemu pričam).
Opet, elem, nema tu puno priče – The Accountant 2 kao i prethodni, prvi film, nudi prilično interesantnu polaznu osnovu za jedan „drugačijji“ napeti akcioni film. Čak je i razrada veoma dobra, pod uslovom da kao i u prvom filmu, zanemarimo totalno rambovsko-džonvikovski rasplet, ali to valjda tako treba u napetim akcionim ostvarenjima. A, zapravo, meni je baš takav rasplet, i u prvom filmu, i u ovom sada, donekle zasmetao da ovu dosadašnju celokupnu filmsku sagu proglasim za možda i najbolje žanrovske celine kada su u pitanju akcione (sad, nakon nastavka, mogu reći nadam se) franšize! Jer, iako u u drugom delu nema Ane Kendrik, u ulozi potajne ljubavne patnje sirotog sramežljivog Bena, po pitanju muško-ženskih odnosa, te se može reći da jedna takva romansa fali za potpuni ugođaj gledanja ovog filma, bila bi greota da ne bude i trećeg dela u kome bi se detaljnije „poradilo“ i na razrešenju ove Benove traume.
U svakom slučaju, za potpuno „pozitivno prepuštanje“ potrebno je da se pogledaju oba dela. Zato onaj „remi“ iz naslova…
