U političkoj eshatologiji jako je bitno kako bi se SNS ponašala izgubi li vlast: da li će ostati relativno stabilna kao DPS u Crnoj Gori ili će se ekspresno rasturiti kao Demokratska stranka u Srbiji nakon Tadićevog poraza 2012. Bez odgovora na to pitanje, nemoguće je pravo profilisanje partijske scene u Srbiji i izlazak iz taborske, frontovske, polarizacije. Hoće li mistifikovana „studentska lista“ kad se konačno personalizuje, bude li aktuelna i u vreme kad se Vučić odluči da raspiše izbore (a oni „nisu na vidiku“), iznedriti neku srpsku „Evropu sad“ koju su osnovali Jakov Milatović i Milojko Spajić, ministri iz vlade Zdravka Krivokapića, prve koja je formirana nakon izbora 2020. Oni su dobitnici prestižnih stipendija, školovali su se i radili u inostranstvu i često ističu da su ostavili visokoplatežne poslove i uspešnu karijeru kako bi pomogli Crnoj Gori. Oni su ušli u vladu kao nestranački eksperti, a sad su aktuelni predsednik i premijer Crne Gore.
Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić potvrdio je lojalnost svojoj SNS ali i naglasio da neće ulaziti u Pokret za narod i državu. Pa je l’ može to tako? Ovo je suštinsko pitanje: Da li članovi partija koje ulaze u Vučićev pokret po automatizmu postaju i članovi Pokreta, ili je moguća i Šapićeva pozicija (eskivaža)? Ili je ona ekskluzivna. Slobodan izbor vrlo je rizičan jer relativizuje homogenost nove organizacije a samim tim i njeno akciono jedinstvo. Ako može i ovako i onako, oni koji se lično odluče da idu u Pokret na neki način postaju lojalističko-zavetnička avangarda, a sam Pokret postaje u odnosu na svoje partije i članove tih partija koji nisu u Pokretu kao nekad JUL u odnosu na SPS.
Paradoksalno, ali Dačićevim socijalistima bi najpre odgovaralo da članovi mogu pojedinačno u Pokret, a da partije ne moraju, pa bi SPS tako zadržala nekakvu autonomiju. Realno, teško je zamisliti još nekog bitnog naprednjačkog funkcionera da izjavi ovo što je izjavio Šapić. Sem ako ovo nije, kako neko tumači, dogovoreni odlazak Šapića iz politike.
U ovakvom sistemu vlasti, ulazak u Pokret svih članova partija koje ga čine po automatizmu je najlogičniji. Jer onda nema ono kao u „Sutjesci“ kad Ričard Barton kao Tito traži da istupe članovi partije jer oni prvi treba da se žrtvuju, pa se nađe neki nepartijac partizan koji kaže – sad smo svi, druže Tito, komunisti. Tako i ako Vučić zatraži, nema u prve redove samo lojalisti – već svi članovi Pokreta (svih njegovih partija, nevladinih organizacija, udruženja i pojedinaca). Nezamislivo je i da bilo ko iz SNS kao Šapić kaže da mu jednako smetaju svi koji blokiraju ulice. Znači i ovi iz „Ćacilenda“.
Nismo do sada imali slučaj da predsednik vodeće vladajuće partije ne bude na jednoj od vodećih državnih funkcija. To se sad desilo formalnom predsedniku SNS Milošu Vučeviću koji je imenovan za Vučićevog savetnika za „regionalna pitanja“, što se da protumačiti i kao savetnika za „srpski svet“. Što je ipak korektan Vučićev potez. Ipak Vučevića nije postavio za savetnika za „evropske integracije“. U nekim drugim državama bilo bi logično da predsednik najveće partije bude i njen kandidat na predsedničkim izborima u državi, ali da li biste se baš kladili da će to Vučević biti 2027? Ako do tada ostane formalni predsednik SNS, odnosno deo „državnog rukovodstva“.
Ostatak teksta pročitajte u novom štampanom izdanju Nedeljnika.
Post Views: 45
