Niko nije verovao da će uspeti: Hrabra šestorka i splav Kon-Tiki pobedili su Tihi okean

Zamislite drvenu splav Kon-Tiki usred Tihog okeana – kilometri otvorenog mora, vetar u jedrima i beskrajni talasi. Deluje kao scena iz avanturističkog filma, zar ne?

Ali ovo nije filmska fikcija, već stvarna i gotovo neverovatna ekspedicija koju je 28. aprila 1947. godine predvodio norveški istraživač i etnolog Tor Hejerdal (Thor Heyerdahl).

Hejerdal je zaplovio na drvenoj splavi Kon-Tiki iz Perua ka Polineziji kako bi dokazao svoju teoriju: da su pretkolumbijski narodi Južne Amerike mogli da doplove do udaljenih pacifičkih ostrva primitivnim plovilima, uprkos ograničenoj tehnologiji tog doba. Većina tadašnjih stručnjaka tu ideju je smatrala neozbiljnom, a putovanje – nemogućim, piše Punkufer.hr.

Od odbacivanja do velike ekspedicije

Hejerdal je na ovu teoriju došao još tokom boravka na ostrvu Fatu Hiva, kada je zaključio da Polinezija nije mogla biti naseljena isključivo sa zapada.

Kao dokaz je naveo i legendu o Kon-Tiki Virakoči, poglavici koji je, po predanju, otplovio iz Perua u nepoznato na splavi od balzinog drveta. Kada je svoju teoriju predstavio američkim antropolozima, bio je ismejan.

Jedan od njih mu je poručio: „Hajde da vidimo dokle ćeš stići na splavi iz Perua do Pacifika“. Hejerdal je to shvatio kao izazov.

Splav, posada i početak avanture

Najpre je morao da pronađe posadu. To se pokazalo jednostavnijim nego što je očekivao – ubrzo je okupio pet hrabrih saputnika. Zajedno su najpre otputovali u Ekvador, gde su nabavili balzovo drvo, a zatim u Peru – domovinu legendarne figure Kon-Tikija.

Splav su izgradili od devet glavnih balzovih i borovih trupaca, dužine 13,5 metara, vezanih užadima od konoplje. Od američke vojske su pribavili navigacijsku opremu, radio-stanice, vreće za spavanje, konzerve sa hranom i ostalu opremu za putovanje.

Jedan Norvežanin, Gerd Vold iz ambasade u Vašingtonu, dobrovoljno se prijavio kao sekretar ekspedicije i imao je zadatak da koordinira komunikaciju između posade na splavi i timova na kopnu.

Posadu su činili: Knut Haugland, Bengt Danielsson, Erik Heselberg, Torstein Rabi i Herman Vatzinger – svi odreda izuzetno hrabri i spremni na izazove. Hejerdahl je Vatzingera upoznao slučajno u Njujorku – bio je inženjer termodinamike koji je u SAD-u proučavao rashladne sisteme.

Erik Heselberg je bio Hejerdahlov blizak prijatelj iz detinjstva, jedini mornar među njima, sa pet godina iskustva u trgovačkoj mornarici. Osim što je upravljao splavlju tokom putovanja, bio je i umetnički nadaren, pa je naslikao prepoznatljivo jedro Kon-Tikija.

Knut Haugland je bio radista, poznat po junaštvu u Drugom svetskom ratu u norveškom gradu Rjukan, a na ekspediciji je spasao Hermana Vatzingera od utapanja. Sličnog ratnog iskustva bio je i Torstein Rabi, takođe hrabar i sposoban u teškim uslovima.

Bengt Danielson je bio antropolog sa Univerziteta u Upsali i pokazao je veliko interesovanje za Hejerdahlovu teoriju o migracijama. Bio je šesti član posade i jedini koji je govorio španski, što je bilo izuzetno korisno tokom ekspedicije.

Uz njih je putovala i papiga po imenu Lorita – simpatični, ali nažalost, jedini član koji se nije vratio s puta.

Splav je konstruisana od debala balze i borovine, duga 13,5 metara, vezana konopcem.

Imali su najosnovniju opremu – radio-stanicu, osnovne instrumente za navigaciju, zalihe vode i hrane (kokosi, slatki krompir, konzerve), kao i šatore i vreće za spavanje.

Zanimljivo, niko od njih nije znao da jedri niti je imao iskustva sa upravljanjem splavi, osim Hesselberga koji je imao pomorsku obuku. Ipak, uzdali su se u istočne vetrove i Humboldtovu morsku struju da ih odvedu do cilja.

Putovanje dugo 7.000 kilometara

Kon-Tiki je 101 dan plovio okeanom, prešavši skoro 7.000 kilometara prosečnom brzinom od oko 1,5 čvorova. Iako su mnogi tvrdili da će splav potonuti za deset dana, stigli su do polinežanskog ostrva Raroia u avgustu 1947. godine – i dokazali da putovanje drevnim splavima nije samo mit.

Hejerdal je celu ekspediciju opisao u knjizi „Kon-Tiki“, koja je prevedena na više od 70 jezika. Po knjizi je 1951. snimljen dokumentarni film koji je osvojio Oskara, a 2012. i igrani film Kon-Tiki, koji se smatra jednim od najskupljih filmskih projekata u istoriji norveške kinematografije.