Nije junak, junakinja je

Veliki događaji stvaraju velike ličnosti. Da su okolnosti bile drugačije, možda nikad ne bismo ni čuli, ni saznali, za one pojedince što su obeležili istoriju. Ili svoju epohu. Možda bi, u drugačijim okolnostima, njihovi životi uzeli posve različit tok. Te sudbinske raskrsnice, iznenadni obrti, životni potresi, prave ljudske gromade. LJudine. Imena i prezimena. One koji se pamte.

Ovo je jedna od zakonomernosti čovekovog postojanja. Usud koji nam je predodređen ili koji smo sami izabrali. Odluka koju smo doneli u odsutnom času.
Izgledalo je da višemesečna pobuna srpskih studenata i građana neće iznedriti nijednu osobu posebnog formata. Izgledalo je da će masovnost, anonimnost i unisonost biti glavna svojstva veličanstvenih protesta što zahvatiše kraj 2024. i prvu polovinu 2025.

Ali, avaj! Lideri se, katkad, rađaju sami.

I nije muškarac zauzeo to vodeće mesto. Nije muškarac prerastao u istinskog simbola otpora i hrabrosti. Nije muškarac povezao univerzitetski i građanski bunt. Učinila je to jedna žena. Natalija Jovanović. Sociolog, profesor i dekan Filozofskog fakulteta u Nišu. Učinila je to tako smelo, dostojanstveno i posvećeno. Neodoljivo i odlučno. Sve u jedan mah.

Retko sam, ako sam ikad, u ovim napisima navodio vlastita imena. Zanimali su me fenomeni više od protagonista. A kad sam se obraćao najvišem nosiocu vlasti, radio sam to bez navođenja njegovog identiteta. Dočim, svima je bilo jasno o kome pišem.

Ni on me nije interesovao kao lice, već kao vlastodržac.

Gospođa Natalija Jovanović zaslužuje moje iskreno poštovanje i zato ova kolumna počinje slovom o njoj.

Verovatno je moja naklonost tim veća što potičemo iz istog korena srpskog naroda, što smo izdanci i potomci onih što su onomad bili poraženi, vređeni i progonjeni. Što oboje nosimo, usuđujem se reći, onu neprekidnu liniju srpstva koje je Srbiju izvelo na savremenu istorijsku scenu Evrope i dovelo je do njenog intelektualnog i kulturnog maksimuma. A onda je ta nit presečena. Bezdušno i osvetnički. Iz pakosti, inferiornosti i pohlepe. Zaslepljenosti i zavisti.

No, eto Natalije da tu pokidanu nit našeg nacionalnog trajanja, i evropsku i srpsku i demokratsku, ponovo sastavi. Uveže. Obnovi. Učvrsti. Svojim primerom. I svojim držanjem.

Prva je ustala i svojim studentima širom otvorila fakultetska vrata. Prva se pridružila svojim đacima u blokadi i stala ispred njih. Prva je povela niško građanstvo u borbi protiv pomahnitale vlasti. Prva se suprotstavila policiji i kordonima.
Alal vam vera, draga Natalija! Ponosan sam na vas. Vi ste Srpkinja za uzor. I za ugled. Obrazovana, a nepokolebljiva.

Moderna, a tradicionalna. Kad pobedimo, vi ćete biti oličenje te pobede. I pobeda je, gle čuda, imenica ženskog roda.

Koliko je ta pobeda uistinu blizu ili daleko? Da li nam je na dohvat ruke ili naš sanak pusti? Hoćemo li dočekati da Srbija stvarno postane demokratska? Realnost ili himera? Ostvariv cilj ili hologram?

Nekad deluje kao da smo na milimetar. Nekad – miljama udaljeni. Nekad – samo što nije. Nekad – nećemo doživeti. Izmiče nam bezmalo pun vek.

Imamo probuđen narod. Imamo raspoloženje za promenu. Imamo najpozvanije i najškolovanije na svojoj strani. Imamo energiju i imamo volju. Imamo brojnost i podršku.

Šta onda nedostaje?

Nedostaje završni udarac. Pravo među oči. Naravno, ovo u figurativnom smislu. Mislim na onog koji stoji na vrhu piramide vlasti i pita se o svemu i za sve. Padne li vrh, srušiće se piramida kao kula od karata.

Nažalost, tog završnog udarca nema. Postoji horizontala protesta, i to veoma razuđena. Vertikala fali. Tup je protest bez oštrice. Ni uboda na kraju balade, Rostanovim rečnikom.

U stvari, Srbija je podeljena na vododolnici između demokratije i nedemokratije. Između principa slobode i principa jednoumlja. Razlikujemo se po pitanju bazičnog ustrojstva države. Jedni bi čvrstu ruku i milost vlasti, drugi bi politički sistem zasnovan na građanskim pravima, vladavini prava i odgovornosti vlastodržaca. Za jedne postoje interesi iznad demokratije. Za druge je demokratija vrednost svih vrednosti. Prvi bi sukob, makar i nesvesno. Drugi bi jednake uslove u političkoj utakmici za sve učesnike. Prvi su sluđeni i izbezumljeni, indoktrinisani i omađijani, besomučnom režimskom propagandom. Drugi vapiju za pravdom i ravnopravnošću. Iza prvih se krije režim, drugi se bore sopstvenim snagama.

Dogovor bi značio pobedu prvih i poraz drugih. Kompromis je nemoguć, jer se radi o temeljnim suprotnostima. Nema dozirane demokratije, delimične demokratije, demokratije na kantar. Nema ni demokratije bez političkih stranaka, izbora u fer atmosferi i fer uslovima, bez smenjivosti vlasti. Nema je ni bez poštovanja ustava i zakona i podele vlasti. Nema je bez slobode misli, javnog govora i okupljanja. A upravo su ti postulati u Srbiji sporni. Oko njih se bitka bije. Decenijama.
Niko na ovoj ugli zemaljskoj sreće nije video u autokratiji. Niko i nikad. Ni prosperiteta, ni berićeta. Svako ko ima vlast pada u iskušenje da je zloupotrebi. Svako. Zato treba da bude odvraćen od tog iskušenja, predupređen, obeshrabren. Demotivisan.

Treba mu postaviti jasna ograničenja i stroge odgovornosti. Inače će se otrgnuti, kad-tad. Prisvojiti nadležnosti i raspolagati silom. Najpre dolazi agresivnost. Potom represija i teror. Na posletku – bezumlje. Tome svedočimo i tome smo izloženi iz dana u dan, iz časa u čas, iz sekunda u sekund. Neprestano. Za ovih dvanaestak godina ove vlasti, koliko smo duboko potonuli u nedemokratiju i samodržavlje? Premotaj film, poštovani čitaoče. Pokušaj da se setiš kako je negda bilo. A i od tog negdašnjeg dostignuća moglo je bolje. Mnogo bolje.

Kakav je taj čovečiji poriv za apsolutnom moći? Šta ga goni da se nameće drugima, da nad njima vlada i da odlučuje o svemu? Da uživa u bespogovornosti i poslušnosti? Da bude netrpeljiv prema svakom neistomišljeniku? Da mrzi svakog kritičara? Da guši svaki glas protiv? Biće da je reč o urođenom instinktu čovečijem. Poročnom nagonu. Volja za moć, rekao bi stari Niče.
Nije ovde po sredi udarac u konkretnog vlastodršca, ponavljam. Borimo se za određen stav, načelo, sistem. Za pravu, funkcionalnu, demokratiju. To nas je ujedinilo u ovom monumentalnom protestu. To nam je jedinstven cilj. Zajednički. Na tom putu nam se isprečio jedan uzurpator vlasti. Moramo ga skloniti s puta. Udaljiti i onemogućiti. I izgraditi uređenje u kom niko više neće dobiti priliku da uzurpira vlast i proglasi se svemoćnim. Niko.

Natalija Jovanović je junakinja tog pokreta, tog ideala, te narodne težnje. Junaci su i studenti, profesori, nastavnici, učitelji,

poljoprivrednici, građani i građanke, što demonstriraju nedeljama. Svaki i svaka ponaosob. Natalija je prva među jednakima.

Među slobodnima. Među demokratama.

Vreme nam neumitno curi. Otkucava nam istorijski sat. Trenutak je za odlučnu akciju. Najodlučniju.

Samo hrabri pobeđuju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.