DA se istina ne može sakriti Ostoja Krstić dokazivao je decenijama, prepoznajući ono što mnogima promakne – nesvesne gestove, pokrete očiju, nesklad između reči i dela. Prvi srpski poligrafista, profesor Kriminalističko-policijskog fakulteta i autor 21 knjige, osam udžbenika i četiri rečnika, znao je kako da otkrije ono što drugi žele da sakriju.
Privatna arhiva
Krstić je prošao trnovit put od siročeta iz sela Batković u Semberiji, od bosonogog dečaka koji je kročio u Beograd da bi kasnije postao jedan od najcenjenijih svetskih stručnjaka za poligrafiju. Dobijao je značajna domaća i međunarodna priznanja, između ostalih, odlikovanje iz Hilandara, pa osmougaonu zlatnu značku Sadama Huseina, Orden zasluga za narod Italije drugog reda… Sa libijskim vođom Muamerom el Gadafijem razgovarao je pod šatorom šest sati, a zadatke mu je davao i predsednik SFRJ Josip Broz. Na dugoj listi poznatih sa kojima se tokom karijere sreo je i čuvena italijanska glumica Sofija Loren. Bio je i veštak na strani odbrane u Hagu.
U policiju je ušao slučajno, kao student Više pedagoške škole odabran je da bude među 30 saobraćajaca (od 200 prijavljenih) koji će ulepšati ulice Beograda. Radio je u policiji kada je upisao psihologiju. U jednom udžbeniku pročitao je da postoji „kutija za laži“ koju je vojska SAD koristila još u Prvom svetskom ratu.
– U to vreme bio sam pripravnik i prolazio sam kroz sve službe – priča nam Krstić. – Slučajno sam saznao da vode ljude na ispitivanja u Zagreb, na nekakav detektor, ali da je to nepouzdano. Ubrzo je trebalo da se opredelim u službi i pomoćnik ministra policije me je pitao šta bih voleo da radim. Rekao sam mu da sam čuo da policija u Zagrebu ima detektor laži i da bih se time bavio ako ikome treba u Srbiji. On je bacio olovku i rekao mi da je to genijalno.
Privatna arhiva
Te 1976. prvi trokanalni detektor laži stigao je u Policijsku stanicu „29. novembar“. Izgrađena je laboratorija, sa tri prostorije, po američkom modelu.
– Amerika je kolevka detektora laži, ali nisam mogao da radim po pravilima koja su Amerikanci zadali. Patentirao sam svoja pitanja i zaštitio ih pod oznakom CD10X BGD-81 – Kontrolni test 10 nepoznatih Beograd 1981. Prvo pitanje je bilo: Da li nameravate da odgovarate istinito na moja pitanja? Logično je da odmah vidim na aparatu s kim imam posla. Nikad nisam koristio reči ubistvo i krađa koje mogu veštački da izazovu reakciju, već one koje upotrebljava ispitanik – objašnjava naš sagovornik.
Rešito je hiljade slučajeva, od najtežih ubistava do krađa. Govor tela ispitanika proučio je do najsitnijih detalja i utvrdio fiziološke i emocionalne promene kod osumnjičenih.
– Detektor laži je pomoćno sredstvo. Žestoko sam se protivio da se testiranje i odgovori ispitanog koriste kao dokaz na sudu. Oni mogu da daju dobar pravac istražnim organima, ali ako je instrument u lošim rukama, ako se postavljaju pogrešna pitanja, dobijaju se pogrešne reakcije. Ljudske sudbine ne smeju da se lome preko kolena – kaže Krstić.
Priča nam i da je najduže poligrafski ispitivao 18 sati:
– Ne znam kako sam izdržao. Ubica samo jednom prizna izvršenje zločina, ili nikad. Koliko sam naučio iz knjiga i od mojih mentora, toliko sam naučio i od prestupnika.
Nikada, kaže, nije pročitao kriminalistički roman, a doživeo je da generacije studenata i drugi uče iz njegovih knjiga. One se nalaze i u Pentagonu. Kada je 1978. objavio knjigu „Zablude i istina o detektoru laži“ ceo tiraž je planuo.
– Tu knjigu su najviše kupovali izvršioci krivičnih dela. Policija ju je često nalazila tokom pretresa. Jednom me je pozvao tadašnji ministar: „Opet su je našli. Tvoje knjige čitaju ovi“. Saslušao sam ga, a potom upitao zašto je njegovi ljudi ne čitaju.
Istraživao je Krstić veze između kriminaliteta i sujeverja, jer je tokom istraživanja nailazio na kreste od petla, zmijske glave, iver od badnjaka. O njemu su, čak, i švajcarske novine pisale kao o „doktoru koji poznaje vradžbine“.
Ne seća se Krstić da li je sa Sofijom Loren popio kafu ili čaj, ali povod za susret bio je nemio događaj:
– Upoznao sam je jer su je Srbi pokrali. Htela je da kupi apartman na Svetom Stefanu i otišla je da ga pogleda. Želela je da vidi kakav je položaj apartmana iz mora. Ostavila je neseser sa nakitom u kupatilu i zaboravila da zatvori prozor…
Tito i Sofija Loren / Foto: Stevan Kragujević
Nema prevoznog sredstva koje Krstić nije koristio. Kada ga pozovu, znao je da treba da spakuje garderobu za nedelju dana i krene. Tako su ga jednom „pokupili“ da ode na Brione.
– Kada sam stigao, Tito je sedeo u platnenoj fotelji – priča nam. – General iz njegovog obezbeđenja mi je rekao da moraju da ga odvedu na Bled, jer ne znaju da li će neko izvršiti atentat na Tita.
Švaba Rajs nije za SKJ
OD svih priznanja koje je dobio, izdvaja Zlatno odličje Arčibalda Rajsa:
– Krajem osamdesetih spremao sam monografiju za štampu o njemu kada me je pozvao pomoćnik ministra policije. Rekao mi je da ne zna šta sam uradio, da me ispred zgrade čeka crni „mercedes“ i da ako bude nešto ne stoje iza mene. Nisam znao šta sam zgrešio. Došao sam u zgradu prekoputa Pionirskog parka, pretresli su me. Ušao sam u kabinet, na stolu moj rukopis u fascikli, a predstavnik tadašnje vlasti mi kaže: „Mali, sve možeš uraditi za ovog Švabu, ali ga ne možeš učlaniti u SKJ. Kupi ovo tvoje, nemoj slučajno da bude objavljeno!“. Monografija nikad nije izašla, objavljen je samo odlomak tokom devedesetih u jednom vojnom časopisu, i za to sam dobio odličje „Arčibald Rajs“.
Sadama Huseina nije upoznao, ali ima njegovu osmougaonu zlatnu značku sa potpisom i likom.
– Radio sam na slučaju kada je pokušan atentat na njihovog ambasadora. U to vreme, Iran i Irak su bili u ratu – kaže Krstić. – Rešio sam slučaj, ali ne putem poligrafa, već zahvaljujući tome što poznajem običaje i vere drugih naroda.Ponosim se činjenicom da sam dobio značku od Sadama, iako je nikad nisam iskoristio. Mogao sam da odem u Irak i sa tom značkom da trošim neograničeno iračke dinare, ali nikad nisam otišao tamo.
Foto: Profimedia/Vikipedija
Detektor u bračnoj postelji
KRSTIĆ je želeo da Srbija napravi svoj poligraf, ali su ga odbili. Detektor laži, inače, sada može da se koristi i u privatnoj praksi. Ima ga u nekoliko većih gradova u Srbiji, a uglavnom se kupuje u Ukrajini ili Kini.
– Nije normalno da ta sprava u Srbiji uđe i u bračnu postelju – kaže Krstić. – Danas se uglavnom traži 100 evra od jednog i isto toliko od drugog partnera da se proveri vernost, a onda se uzme još ako neko od njih hoće da podmiti ispitivača.
Krstić je bio službeno kod Muamera el Gadafija:
– Desio se incident koji nije obnarodovan. Gadafi ga nije otkrio, pa neću ni ja. Bio je neverovatan čovek. Mnogo je voleo Srbe. Imao je puno dece i mnogima je dao srpska imena.
Bilo je slučajeva kada je Krstić morao da potpiše da će svojim životom i telom čuvati tajnost.
– Neke stvari ne smem reći do kraja života, po cenu života – kaže on. – Sve u svemu, video sam i dobro i loše, ali nikada nisam prestao da verujem u ljude.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
