ŽIVOT POSVEĆEN KNJIZI: Sećanje na Gradimira Stojkovića

OD ovog februara biblioteke, škole, centri za kulturu, festivali koji okupljaju stvaraoce za decu i mlade, ostali su bez jednog od najčitanijih, rado viđenih i često prisutnih velikana pisane reči.

Foto Laguna

Sve je rastužila vest da se Hajduk odmetnuo u nebeske šume. Sklonio se u družinu nezaboravnih kojima je ionako pripadao. Zadržao je stalno mesto na policama gde su redovi njegovih knjiga, prostorima u kojima je rado dočekivan uz želju da saslušaju važnu i lepu reč. Dolazio je i da ohrabri, razveseli, ostavi za uspomenu potpis na nekom od bezbrojnih izdanja. Sudeći po onome što piše na njihovim koricama „Hajduk u Beogradu“ će zauvek ostati, iako se ponekad prikazivao kao „Hajduk iz Beograda“, s tim što se zna da „Hajduk brani domovinu“ i zato večito „Hajduk ostaje hajduk“.

Izdavačka kuća „Vuk Karadžić“, koja nažalost odavno ne postoji, uz vrlo strogu uređivačku politiku, odlučila je početkom devedesetih godina prošlog veka, da u izdavački plan uvrsti knjigu za decu i mlade „Hajduk u Beogradu“. Pokazalo se da je to bio ne samo dobar već i komercijalno uspeo potez. Delo se pročulo posle dobijanja ugledne nagrade „Politikin zabavnik“ i tiraž je za kratko vreme nestao sa rafova knjižara. Ono što je usledilo moglo bi se nazvati malim književnim čudom ili čitalačkim fenomenom. U bibliotekama se za dobijanje ove knjige čekalo na red, a pohabane stranice su vapile za novim izdanjem. Ono se uskoro pojavilo, a za njim sledeće, da bi tokom godina „Hajduk u Beogradu“ postao jedna od najobjavljivanijih dela u tadašnjoj Jugoslaviji, zatim i Srbiji.

Foto promo

Tvrdili su prodavci knjiga, da su im ljudi, u prolazu, tražili da iz prtljažnika izvade i primerak koji su želeli da kupe. Sam Gradimir je pričao kako ga je nepoznati dečak, pred kućom, dok je u naručju nosio primerke, molio da mu proda jednog „Hajduka“.

Usledile su „želje čitalaca“, odnosno, mnogi su tražili nastavak, što je autor morao da prihvati. Tako je usledio drugi deo, „Hajduk protiv vetrenjača“, a za njim još sedam: „Hajduk sa druge strane“, „Hajduk na Dunavu“, „Hajduk čuva domovinu“, „Hajduk ostaje hajduk“, „Hajduk u četiri slike“, „Hajduk iz Beograda“ i „Hajduk po Himalaji“.

Ako je verovati procenama i samog pisca, ovo su najbrojniji hajduci na našim prostorima.

Iz štamparije je izašlo oko 500. 000 primeraka. Tako su mladi čitaoci, ali i oni čije je odrastanje pratilo i rast glavnog junaka, mogli u dužem periodu da prate, pate, strepe ili se vesele uz ove naslove.

Kako ova, tako i ostala dela Gradimira Stojkovića, poseduju specifičan ugao posmatranja, on ima svoj izgrađeni pogled na svet, karakteri su mu jasno oslikani, radnja znalački razvijena. Svako delo donosi novi doživljaj, kao da je pisano nekom novom snagom novom energijom, novim stilom. Pisac podstiče mladog čitaoca na odlučnost, hrabrost, razmišljanje, upornost. Ohrabruje snagu za pronalaženje sopstvenog puta, podstiče na traženje i nalaženje izlaza iz neprijatne ili slučajno stvorene teške prilike. Sva dela su prožeta osobenim stilom, blagim, nenametljivim humorom, ispunjena su emocijama. Uz to pisana na sebi svojstven način ostvaruju svojevrsnu komunikaciju s čitaocem.

Posle mnogo godina čitanja, kritičarskih rasprava, razgovora s čitalištem, postavljanja na pozornicu, Hajduk je našao svoj put prema filmskom platnu. Zanimljivo je da je taj put bio dug, pre svega zbog autorovog stalnog odbijanja da se to ostvari. On jednostavno svog junaka nije mogao da vidi na ekranu. Tvrdio je da svako može da bude Hajduk, da svaki čitalac, bilo kog uzrasta, u njemu može da prepozna sebe. Zato Gligorije Pecikoza zvani Hajduk nigde nije jasno opisan. Ne zna se kako izgleda, kakve su mu boje oči, kakvog je lika. Ukratko, svako može da se poistoveti s njim, da ostvari zamisli, želje, maštanja i snove.

Postoji opravdano mišljenje među piscima za decu, ali i odrasle, da su devojčice privrženije i brojnije kad je čitanje knjiga u pitanju. To se potvrđuje i površnim uvidom u listu poseta bibliotekama. Sasvim je prirodno što, pri takvom stanju stvari, devojčice žele da se i one nađu u funkciji glavnog junaka. Posle brojnih razgovora, Gradimir je shvatio da nešto mora učiniti u tom smeru. Tako je nastala osobena knjiga „Sve moje gluposti“ ovenčana nagradom „Neven“ 1995. To je priča o petnaestogodišnjoj Bogdanki i njenoj sestri Zlati, koje su sestrinski bliske, ali, njihovi pogled na ljude i svet koji ih okružuje, veoma se razlikuju.

Ovih dana bilo je tekstova na raznim stranama o Gradimiru Stojkoviću. S pojedinima se pisac ovih redova u potpunosti slaže. Tačno, kao čovek bio je oličenje skromnosti, uviđavnosti i dobrote. Poštovao je druge, isticao tuđi uspeh, podsticao rad. Uvek je bio spreman da razume nevolju. Nije voleo da presuđuje, stavlja primedbe, savetuje. Ako neko zamoli za sugestiju, tu je, ali iskren uz poštovanje istine. Dobar deo sebe preneo je na junake svojih dela.

O druželjublju, negovanju prijateljstva, spremnosti da pomogne prijateljima, najbolje znamo mi koji smo se s njim godinama družili. U tom druženju otkrivali smo jedan osoben svet iz koga su odstranjene uobičajene norme ponašanja, grubosti i loši podsticaji, svet koji je satkan od optimizma, poverenja, poštenja i širokih, iskrenih osmeha. U najkraće, čovek i pisac dostojan najvećeg poštovanja.