IgaBiva
Nekako je lepo kad pogledate jednostavan, a dovoljno „žanrovski“ određen film u vremenu besmislenog blještavila, ukusa skupih plastičnih kokica i trke za publicetom po svaku cenu. E, pa Magpie jeste upravo takav film – „mali“ i dostojanstven, na tragu nekih starih dobrih filmova, viđenih tamo negde na prelasku iz crno-belih u kolorna ostvarenja (ko je rekao „hičkokovski“?). Dodajte tome i da glavnu ulogu u Magpie tumači Daisy Jazz Isobel Ridley, a.k.a. Star Wars Ray, i dobićete sasvim podnošljivu „džedajsku“ varijantu inspirativnog trilera.
Daisy je mama male Matilde koja na kastingu dobija ulogu u istorijskom filmu, u kome će glumiti pored „srcelomaste zvezde“ Alicie, upravo (ponovo) dospele na stupce žute štampe (medija) usled svog „slobodnijeg“ privatno-ljubavnog snimka. Daisy je i supruga uspešnog, ali trenutno bez inspiracije, pisca Bena, indijskog porekla, s kojim živi naizgled srećno u izolovanoj kućici na selu. Ali, Ben postaje opčinjen slavnom glumicom Alisijom, i nalazi radost u njihovom viđanju na filmskom setu, kada je u pratnji male Matilde. I Matilda je oduševljena Alisijom, pa Benu izgovori postaju sve ubedljiviji. Međutim, Daisy počinje da sumnja da se između kontroverzne glumice i njenog muža razvija ljubavna afera…
I upravo se u toj naizgled scenarističkoj jednostavnosti nalazi i glavni adut ovog ostvarenja. Reditelj Sam Yates je Britanac, kome je ovo prvo dugometražno ostvarenje, a u svojoj zemlji je izuzetno cenjen zbog svojih kratkometražnih, kao i pozorišnih radova. Baš takva „scenska“ dinamika zaslužna je što ovaj film odiše tako potrebnom drugačijom atmosferom, u odnosu što nam se nudi poslednjih godina. Magpie, iako savremene tematike, možemo podvesti i pod „staromodan vybe“, onaj koji u trilerskoj branši daje prednost emociji u odnosu na akciju. Tačnije, ovde akcije gotovo da i nema. Možda bismo čak delo, koje kao producent potpisuje baš Daisy Ridley, mogli pre i da nazovemo psihološkom dramom nego trilerom. Jer, ovo jeste priča o raspadu jedne porodice koja svakom od nas može da se desi…
Da se Holivud dočepao ovog scenarija, možda bismo gledali i „vizuelno atraktivnije“ ostvarenje, uz verovatno mnogo više „ogoljenijih scena“ između aktera. Neki bi, možda, rekli da je tako – bilo bi još bolje – ali baš ovako kako jeste, meni film vuče na patinu onih lepih nostalgičnih vremena iz prvog pasusa. Jednostavno, a dovoljno „ubitačno“, već to je majstorstvo postići takav „noire“…
Nije revolucionarno, ali je dovoljno džedajski…
