IgaBiva
Postoje tako neki filmovi koji su na udaru „kritičarske aristokratije“, a, zapravo, meni su veoma bliski. Najsvežiji takav primer, ove godine 2024. jeste poslednji film koji nam je ponudio Robert Zemeckis – Here. Zemeckisa znamo kao reditelja mnogih dragih filmova, da spomenem samo neke poput, recimo trilogije – Back to the Future, Back to the Future Part II i Back to the Future Part III, Forrest Gump ili Who Framed Roger Rabbit, mada je, i to treba reći, poslednjih godina pomalo izgubio tu svoju „genijalnost emocije“.
Ipak, nostalgičnost odrastanja i vezanost za heroje takvom doba, ne može se tek tako izbrisati medijskim napisima, koji gotovo jednoglasno proglašavaju Here veoma krhkim ostvarenjem, gotovo nebitnim kada govorimo o „veličanstvenosti i svevremenosti“ nekog umetničkog dela. A, Here jeste pravo-pravcati umetničko delo. Ako bih mu tražio pandane za poređenje, možda je po bliskosti emocija najbliže onima što su nam ponudili The Tree of Life ili Cloud Atlas, filmovi o krhkosti i izazovima ljudskog postojanja, na granici njihove jednostavnosti i važnosti u ukupnom poretku shvatanja reda u univerzumu.
Čak iako imamo u vidu da je Here snimljen za budžet od nekih 50 miliona dolara, a film uspeo da povrati tek četvrtinu uloženog novca na globalnom nivou, prolazeći gotovo mizerno i na ovdašnjim tržištima.
Za mizanscen celog svog poslednjeg filma Zemeckis je uzeo jednu dnevnu sobu, čiji su se stanari menjali kroz vekove. Istina, najpre je to zemljište bilo nastamba za dinosauruse, vidimo kako su izumrli, pa zatim upoznajemo indijanski zaljubljeni par koji se tu susreće. Protok vremena dalje teče preko kuće otuđenog sina Benjamina Franklina, pa zatim do početka 20. veka kada Pauline Harter (Michelle Dockery) u novonaseljenoj kući brine zbog predosećanja da će njen suprug John (Gwilym Lee), zaljubljenik u avijatičarstvo, nastradati u svom avionu, kojem daje prednost u odnosu na ženu i ćerkicu. Tokom 1940-tih, s druge strane, posmatramo srećni par (David Flynn i Ofhelia Lovibond) koji razvijaju svoj biznis vezan za njegov konstruktorski vizionarski duh, u kome on, simpatični napaljeni debeljko, javnosti izlaže nešto do tada neviđeno – pokretnu samopodesivu fotelju!
Nakon završetka Drugog svetskog rata u kuću (i dnevnu sobu) nastanili su se bivši nagluvi vojnik Al Young (Paul Bettany) i njegova supruga Rose (Kelly Reilly), koji su tamo odgajali troje dece. Jedan od njih je i Richard (Tom Hanks), mladić koji mašta o tome da postane slikar, ali će ga život primorati da radi neke druge stvari nakon što se odluči na brak sa svojom srednjoškolskom ljubavi Margaret (Robin Wright). Taj deo filma, onaj koji govori o (digitalizovanom) starenju Toma Hanksa, možemo nazvati i centralnim delom scenarija, nastalog na osnovu grafičke novele koju je objavio Richard McGuire 2014. godine.
Nažalost, neki delovi ovog nevelikog filmskog epa, nisu u skladu s ostatkom ponuđenih emocija, pa je to – možda i glavni razlog zašto Here ne mogu da nazovem remek-delom. Tu pre svega mislim na deo koji se odnosi na život savremene porodice koja se (valjda na kraju) doseljava u inkrimisanu kuću, sa sve pričom opterećom korona-pošasti i nepotrebnim woke-prizvukom, a nedovoljno jasno smeštenim u ukupnu celinu. Lično, nisu mi smetali ni prigovori o „ispranosti“ digitalnog starenja, kojim su podvrgnuti Tom Hanks i Robin Wright, jer, sam, jednostavno, posmatrao ukupnu emociju koji je takav doživljaj nosio, a ne ubedljivost takve dušebrižničke tehnikalističke piksel-manije. Čini mi se da Zemeckisov potpuno inovativni pristup jednog ovakvog načina stvaranje filma mora da pobije sve eventualne „manjkavosti“, priznajući mu u potpunosti „pionirstvo“ nad ukupnim načinom realizacije.
Ne budite strogi – jednostavno, uživajte u ponuđenom! (Sad, ako bude poneka suza…)
