BEOGRADSKA promocija zbirke priča „Crna Anđelija“ Srđana V. Tešina, ovenčana ove godine Andrićevom nagradom, održana je u Muzeju Ive Andrića, 10. decembra, na dan kada je slavnom piscu uručena Nobelova nagrada za književnost 1961. godine.
V. C. S.
U Tešinovom životu se, kako priznaje, malo toga promenilo otkad je dobio nagradu. A kako je njegov „banatski Makondo“ reagovao na priznanje?
– Otkako je objavljena vest da sam laureat Andrićeve nagrade, značajnije je interesovanje medija i čitalaca za moje književno stvaralaštvo. Slučaj je hteo da se na televiziji emituje serija „Nobelovac“ u vreme kada se odlučivalo o dobitniku najprestižnijeg književnog priznanja u Srbiji, jer mi nemamo značajnijeg pisca od nobelovca Andrića, pa je i to doprinelo tome da se o nagradi dodatno priča. Iako sam i ranije dobijao značajna književna priznanja, prvi put mi se dogodilo da mi na ulici potpuno nepoznati ljudi čestitaju. Što se tiče Mokrina, vladam se prema onoj maksimi: Ne pitaj šta je Mokrin učinio za tebe, nego šta ti možeš da učiniš za Mokrin. Moj naredni cilj je da za Dan sela dobijem Zahvalnicu, koja je za mene izgleda nedostižnija od svih književnih nagrada koje sam dobio.
V. C. S.
o Šta znači kad kažete da je Mokrin, u kom se najveći broj priča dešava, s jedne strane izmišljotina, a sa druge ti junaci sede u publici?
– Mokrin o kome ja pišem postoji samo u mojim knjigama. On je plod mojih sećanja na detinjstvo koje sam proveo u tom pitoresknom banatskom selu. Pošto su sećanja varljiva i nepouzdana, onda je najpravilnije reći da ja zapravo pišem memoarsku fikciju, iako najčešće pišem o ljudima uz koje sam odrastao. Književni junaci nisu od krvi i mesa, oni su od hartije i štamparske tinte, ali ako im je prauzor stvarna ličnost, onda oni i na papiru deluju mnogo življe i živopisnije. Uostalom, pišući na taj način ja vraćam dug ljudima koje volim i poštujem.
PRED STRELjAČKIM STROJEM
o Ko je bio Georgije Đura Tešin?
– Bio je to moj deda, morepolovac i mesar, koji je, sticajem okolnosti, u svom podrumu krio partizanskog borca i narodnog heroja Radu Trnića Popu. Kada je uhapšen, čupali su mu i zabijali eksere pod nokte. Čak je izveden pred zid za streljanje. Spasao ga je lokalni folksdojčer, ne znam zašto, porodična istorija je tu tajnovita. Možda stvarno zato što je deda bio majstor za pravljenje kobasica „debricina“. Posle su ga uhapsile i nove vlasti, jer je iz jedne švapske kuće uzeo harmonijum, da naplati svoje „duševne boli“. A drugi su krali sve i svašta, pa nisu sankcionisani. Razmišljam često o tom dedi i kako bih se ja poneo na njegovom mestu, da li bih izdržao mučenje, ali i o tome koliko su danas naše muke banalne kada se iznerviramo jer 20 minuta nismo imali internet.
o Kakav je danas status priče? Zašto je svet romanocentričan, ako savremeni čitalac gubi trku s vremenom?
– Osnovna razlika između romana i kratke priče je u tome što je romanu cilj slikanje sveta, dok priča slika događaj. Iako interesovanje za kratku i najkraću priču ni u 21. veku ne jenjava, naročito imajući u vidu da joj pogoduje duh modernog, tehničkog i tehnološkog vremena, ovaj žanr je, u odnosu na roman, ostao marginalizovan. Razloge bi trebalo tražiti i u diktatu književnog ukusa koji se bazira na komercijalizaciji romana, ali i u komplikovanosti pripovednih strategija kojima se, znatno češće od romanopisaca, priklanjanju autori kratkih priča, a što, pravo govoreći, predstavlja preveliko iskušenje za čitaoce 21. veka.
o Retki znaju da ste radili u kampu za migrante u Kikindi. Otkud to? Da li će od tog materijala nastati neka nova knjiga?
– Na poziv prijateljice Jelene Blanuše, psihološkinje i pesnikinje, dobitnice nagrada „Novica Tadić“, „Aladin Lukač“ i Brankove nagrade, nekoliko meseci radili smo monitoring u Kampu za migrante u Banatskoj Topoli kod Kikinde. Naš posao je bio da nadgledamo raspodelu hrane. Međutim, kako smo i Jelena i ja pisci, nama je bilo veoma interesantno da slušamo priče migranata iz Avganistana, Pakistana, Irana i Bangladeša. Među njima je bilo lekara, farmaceuta, slikara, muzičara… Jedan je čak nastupao na nekom koncertu sa Brusom Springstinom i svirao „tablu“, drugi je imao više stotina samostalnih izložbi fotografija, treći mi je citirao Rumijeve pesme… Najviše me je dirnula priča između Iranke i Avganistanca, koje smo nazvali Romeo i Julija, a koji su postali izbeglice zbog ljutite rodbine koja im je pod pretnjom smrti zabranila da se vole. Ne verujem da ću pisati o ovim temama, iako su izazovne.
o Vaš mokrinski svet deo je prošlosti. Koje Vam vrednosti najviše nedostaju?
– Verujem da svi osećamo manjak empatije i solidarnosti. Eto, na primer, deset godina sam nezaposlen i živim isključivo od književnosti, a što bi rekao Aleksandar Baljak: „Od književnosti može da se živi, ali ne svaki dan!“ Deluje nemoguće, ali je tako: moje knjige nisu predstavljene u gradu u kome živim, ni „Luka kaže“, za koju sam dobio nagradu „Maleni cvet“ za najbolju knjigu za decu, ni „Mokrinske hronike“, koje su bile u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, pa ni „Crna Anđelija“, za koju sam nagrađen Andrićevom. Iako je na ovim vrlo ličnim primerima evidentno da nam manjka tolerancije i kolegijalnosti, ne manjka mi „fanova“ iz Mokrina i Kikinde, koji su moji najbolji čitaoci, jer te knjige mogu da čitaju „iznutra“.
DELO, A NE PISAC
o Zašto mislite da će ono što pišete biti zanimljivije nekim čitaocima koji se još nisu rodili?
– Mislim da će neki moji budući čitaoci biti manje opterećeni mojom biografijom i okolnostima u kojima su moje knjige nastale. Često ta biografija baca senku na priče i romane koje pišem, pa me sadašnji čitaoci čitaju u ključu aktuelnog društvenog trenutka prema kome ja kao čovek imam određen politički stav. Treba tumačiti delo, a ne pisca, a to je uloga nekih novih generacija.
o Od priča objavljenih u „Crnoj Anđeliji“ koja bi mogla biti omiljena Andrićeva ili koja bi mogla biti ekranizovana?
– Mislim da bi se Andriću svidela priča „Zemljo moja“, koja govori o Jugoslaviji iz mog mokrinskog sokaka, u kome je živelo više naroda i narodnosti nego u Ujedinjenim nacijama. S druge strane, a o tome sam nedavno pričao sa Lordanom Zafranovićem, Mišom Radivojevićem i Brankom Baletićem, žalosna je činjenica što se, za razliku od primera iz Hrvatske, ne ekranizuju priče i romani savremenih srpskih pisaca. Čak ni ti velikani srpske i jugoslovenske kinematografije nisu znali odgovor na moje pitanje. Mislim da su u tom smislu Andrić, Crnjanski, Kiš, Kovač, Pekić, Tišma i drugi klasici primer kako se literarna dela mogu poslužiti magijom filma i televizije u pridobijanju većeg kruga čitalaca.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Pratite vesti prema vašim interesovanjima
