Emilija Perez

režija i scenario: Žak Odijar

zemlja: Francuska/Belgija, 2024

Edgar Ramirez, Venecuelanac sa izrazitim i do sada dovoljno upotrebljenim potencijalom za tumačenje glavnog lika u velikom i ozbiljnom filmu, igra malu i za fabulu bitnu ulogu u filmu „Emilija Perez“.

Radi se o krajnje ginocentričnom filmu, i Ramirez je – šta bi drugo bio? – bedni, toksični muškarac zadužen za izazivanje nevolje.

Ipak, njegovo prisustvo me podsetilo na šestosatnog „Karlosa“ iz 2010. godine i odvelo ka na prvi pogled nasumičnom tangentiranju sa Olivijeom Asajasom kao ishodištem.

Naime, Asajas i autor „Emilije Perez“ Žak Odijar momci su više nego sličnih početnih porodičnih okolnosti, pa potom i dosadašnjih radno-životnih puteva.

Obojica su sinovi zanatskih scenarista, talentovanih autodidakta koji su u doba pre nastanka filmskih škola započeli karijere na potpuno meritokratski način, decenijama opstajući u svetu filmske umetnosti.

Umetnosti?

Mišel Odijar i Asajasov otac Žak Remi radili su bilo šta što se plaćalo, a njihovi potomci su imali priliku da iz prvog reda posmatraju mehanizam filmske proizvodnje – surove, uzbudljive i neprekidne.

Kada su i sami postali delovima mašine, kao pripadnici sledeće poslovne generacije su mahnitosti rada dodali i ambiciju da osim zabave svom gledaocu pruže i poneki trajniji sloj doživljaja.

Njihovi filmovi su u srži žanrovski, sa Asajasom koji je sklon geopolitici i hororu, dok Odijar fabule redovno uokviruje trilerskom postavkom (usput je, filmom „The Sisters Brothers“, potpisao za sada možda najbolji vestern trećeg milenijuma).

No, nisu to horori i vesterni za publiku koja zahteva prostotu razonode, a „The Sisters Brothers“ se, recimo, mirne duše može preporučiti osobama koje dobijaju tikove kada menjajući kanale nabasaju na Džona Vejna.

Žanr je svakako početna tačka koja se voli do obožavanja – jer Olivije i Žak su odrasli uz žanr, i podstaknuti neambicioznim žanrovskim uradcima svojih očeva postali filmski autori – omogućavajući likovima da prodišu a pričama da dotaknu metafizičke visine.

Žak Odijar morao je osetiti izvesnu identifikaciju sa glavnim junakom/junakinjom „Emilije Perez“.

Manitas del Monte (Karla Sofia Gaskon) je nasledni vođa meksičkog kartela, predodređen da provede život zastrašujući svoje neprijatelje i nadograđujući kriminalnu imperiju, skriven u mraku uvek pokretnog štaba.

Uz to je, sve po propisu, muž i otac dvojice sinova.

No, on živi laž, oduvek osećajući da je trebalo da bude rođen kao osoba ženskog pola.

Angažuje advokaticu Ritu (Zoe Saldanja), otupelu nakon višegodišnje zaposlenosti u kancelariji zaduženoj za oslobađanje bogatih gadova – kojoj posao, naravno, cveta u korumpiranom sistemu – da u potpunoj tajnosti organizuje operaciju promene pola, kao i, ne manje važno, prenos finansijskih sredstava ka Emiliji Perez, do sada nepostojećoj osobi.

O društvu i ljudima koji ga čine se pripoveda kroz formu mjuzikla, sa diznijevskim numerama koje razbijaju iluziju stvarnosti u momentima kada valja izraziti emociju.

Da li taj postupak daje smisao postojanja filmu?

Fabula je, zapravo, ispunjena događajima, i na prvi pogled deluje da bi kao takva bila dostatna i bez Odijarovog žanrovskog zakrivljenja.

Da li bi, svu šokantnost na stranu, a možda i baš zbog toga, mogla izbeći i eksploatacijsku banalnost?

Opet, sa dramaturške strane, polovina filma protiče bez prepreke, sa događajima koji predstavljaju proces.

Ako ste šef kartela, koji se sve koraci moraju preduzeti u cilju promene pola, ubijanja starog i rađanja novog identiteta koji ni na jedan način ne sme biti povezan sa starim?

A da vam na raspolaganju ostane i vaš prljavi novac?

Tako, mjuzikl služi – osim da bi na estetski kontrolisan način izrazio osećanje – i da bi uneo dinamiku u dramski diskutabilnoj prvoj polovini filma.

Preokret sledi kada Emilija prekida svoj intimni ženski ugođaj i vraća se u Meksiko, osnivajući NVO koja traga za nestalim leševima desetina hiljada nastradalih u aktivnostima kartela.

Jasno je da tim poduhvatom stupa na rizično tlo, suviše blizu svom pređašnjem životu da isti ne bi stigao na naplatu.

Odijar kome, kao i Asajasu, ljubavne priče nisu strane, u „Emiliji Perez“ istražuje dve, od kojih nijedna nema potencijala i vremena da se razmahne – Emilijin odnos sa Manitasovom „udovicom“ (Selena Gomez), u blaženom neznanju da dom deli ne sa muževljevom daljom rođakom već sa njegovom ženskom suštinom, i novu, sa udovicom jednog od gangstera nestalih u ratu kartela.

Kroz naoko šokantni siže, i donekle sputan mjuziklom koji je odabran kao flaster za lečenje površinskih dramskih boljki, Odijar dotačinje teme nemogućnosti potpunog bekstva od prošlosti, nenamernog stradalništva koje dolazi kao posledica intimnih odluka, na koncu i društva koje prihvata heroje za kakvima žudi, pri tome ostajući u neznanju ko su oni zapravo, kao i šta ih je podstaklo na delanje.

„Emilija Perez“ je verovatno jedan od najmanje dobrih filmova Žaka Odijara – nikako loš, jer svaki njegov film ima svoje iskupljujuće segmente.

Bez obzira, predviđam mu Oskara za najbolji internacionalni film, a ne bi bilo iznenađenje da mu bude dodeljen i centralni, uz obaveznu nominaciju za najbolju žensku ulogu.

Teško da će američke obalske elite propustiti priliku da isture u prvi plan trans glumicu Gaskon, u inat konzervativnim sunarodnicima čiji je kandidat pobedio na predsedničkim izborima.

Ko još ima vremena i volje da razmatra organsku vezu meksičkog gangstera koji je promenio pol i njegovog tvorca, francuskog reditelja koji kroz celu karijeru balansira na tankoj niti između žanra i pravilima nesputane umetnosti?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Originalni tekst