Uzbuna u Areni zaslužnih građana… ili kako smo sahranjivali srpsku književnost na Novom groblju

Pre dvadesetak dana preminuo je V.P. Prijatelji i poštovaoci njegovog dela znaju o kome pišem, za ostale čitaoce recimo samo da iza ovih inicijala stoji Veliki Pisac.

Jedan od najvećih koje je srpska književnost iznedrila. O brojnim nagradama, priznanjima, prevodima… ne bih, nije ovo in memoriam, pre post memoriam, štagod to značilo.

Retki mediji koji se još uvek pomalo bave i kulturom preneli su vest istog dana, beše ponedeljak, a Srpsko književno društvo podnelo molbu Skupštini grada Beograda da se V.P. sahrani u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, kojoj se pridružio i PEN centar.

Odbijenica je stigla koliko sutradan, sa adrese protokol… iz koje bih izdvojila: „Komisija nije imala potrebnu većinu za rad i odlučivanje… Samim tim vaša inicijativa nije usvojena.“ V.P. u odgovoru ni rečju nije pomenut, toliko o naprednjačkom protokolu, lepo vaspitanje i nije bilo za očekivati. Zato su pomenuti svi članovi, stavovi i alineje Poslovnika o radu Komisije za ocenu opravdanosti predloga za sahranjivanje u Aleji zaslužnih građana.

Ali ne i citirani, te je Srpsko književno društvo pročitalo tačno ono što je i napisano, pa uljudno podnelo još jednu molbu, u kojoj je naravno pomenulo našeg istaknutog književnika, „…da pokušate da ponovo sazovete Komisiju, jer zapravo to tumačimo kao nedonošenje odluke zbog nedostatka kvoruma.“

Naivno bi bilo pomisliti da se iko u Protokolu žacnuo na ironiju iz ponovljene molbe, pre će biti da su radili mnogi telefoni, bar sudeći po broju onih koji su se pohvalili da su lično intervenisali ne bi li se obezbedio taj treći, peti ili sedmi za kvorum. Naime, neki od prijateljskih odbornika opozicije u Skupštini grada već u drugom-trećem sazivu, tvrdili su da prvi put čuju za takvu Komisiju, moguće je i da postoji negde u papirima koje nikada nisu videli, ali da se ikada sastala – to ne. Po njima, odluke te vrste donosi isključivo Gradonačelnik. Kome je, citiram Gradonačelnika, „…gradski aparat omogućio daleko veću penetraciju u čitavo stanovništvo i građane“. Pa tako i u počivše, valjda?

Kakogod, bilo da su intervencije oko neparnog za kvorum ili penetracija u građane urodili plodom, vest da će se tog, već četvrtka, nova sednica ipak održati sačekala nas je na Novom groblju. Jeste, i mene, bila sam tamo s mladine strane. Pokušavale smo da zakažemo privatnu sahranu, budući da je V.P. posedovao porodičnu grobnicu koja datira još s kraja XIX veka, slušale priče o ekshumacijama i prepakivanju predaka, kada je zazvonio telefon, Protokol lično, nova sednica Komisije je u toku, samo da sačekamo do tri po podne i imaćemo odgovor.

Tako i bi. Protokol je javio da je pozitivna odluka ipak doneta, da još nije poslata JKP Beogradska groblja, ali biće čim se otkuca, dotle da kontaktiramo Protokol groblja, telefon taj-i-taj – jeste, i groblja imaju protokol majstore kao i Grad. Ovaj put na telefon se javila žena iz automobila, njeno radno vreme je isteklo, da dođemo sutra u deset.

Petak. Protokol Novog groblja očito radi skraćeno radno vreme, nadam se da je to značajna ušteda u budžetu Grada, budući da smo čekale na hladnoći sat duže od zakazanog vremena (15-11=4). Izjavljeno nam je saučešće, jeste, i meni s mladine strane, zbog smrti našeg uvaženog naučnika?

Istina, V.P. je predmet mnogih naučnih radova, ali je to jedino što nije pisao. Ali bože moj… Da bismo bile sprovedene na onaj isti šalter od četvrtka, gde nas je primio ljubazan i fini mladi čovek, svoj deo posla obavio profesionalno i ekspeditivno, a zatim pozvao takođe vrlo profesionalnog… valjda šefa protokola Arene zaslužnih, koji nas je poveo do planiranog grobnog mesta. Činilo mi se da je moja prijateljica, usput, malo odahnula, ja nisam.

– Polako, još nije gotovo – promrsila sam. – Šta ako je planirano mesto između pravosnažno i posthumno osuđenog švercera cigareta, u najmanju ruku, Badže, i onog Boška Buhe mlađeg, na primer?

Na moje reči, ma koliko tihe, najednom su iz jedne udaljene polukružne niše poleteli komadi betona na sve strane!? Sa njima i svici. Razbacivao ih je Oskar, da preciziram Davičo, lep i besan kao u najboljim danima. S desna je trčao Crnjanski, u fudbalerskom dresu, sve s kopačkama i štucnama, i šutirao, ne redom, sitan grobljanski inventar, neprimerena kandila, veštačko cveće, zaletao se i na neke slike u boji koje arh. Sveta Ličina pouzdano nije projektovao, ama nikakve slike nije projektovao. Adam Puslojić je iz dubine zajedničke grobnice vikao: „Revolucija! Revolucija! Dole diktator!“ – pretpostavljam da se odnosilo na Čaušeskua. Iz Pekićevog kolumbarijuma čulo se samo tiho kašljucanje i lupanje po pisaćoj mašini, šta je njemu bilo u pameti već ćemo pročitati, to je njegov način. Kiš se stvorio niotkuda i navalio da se boksuje s crnom granitnom pločom pod kojom počiva Dragan M. Jeremić, tom prilikom zasigurno uznemirivši njegovog prvog suseda, Mešu Selimovića, koji se, međutim, ipak nije oglasio. Kao ni Ivo Andrić, pošto ga niko nije dirao. Na čas sam se prepala da će, od ukupno četiri književnice sahranjene u Areni, one dve koje znamo iz čitanki nasrnuti na one druge dve koje ne znam gde bih smestila jer ne čitam takvu štampu. Srećom, jedna je dostojanstveno dremuckala, druga nije prekidala uobičajenu raspravu sa svojim večnim cimerom – ćirilica ili latinica.

Pobegle smo glavom bez obzira, samo okrznuvši pogledom buduću ploču našeg V.P. U redu je, biće u pristojnom društvu. A mogle smo proći i mnogo gore. Da su kojim čudom zaslužnima smatrani i naši najveći građevinski inženjeri – akademik Nikola Hajdin, akademik Branko Žeželj, akademik Milan Đurić, akademik Đorđe Lazarević… – kladim se da od njihovog besa od Arene zaslužnih kamen na kamenu ne bi ostao. Jer se upravo u tim trenucima rušila nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu, usmrtivši petnaest nevinih ljudi.

Uzgred, ako na bilo koji način pretendujete na Arenu zaslužnih, dobro razmislite unapred. Jer će onima koje ostavljate za sobom biti potrebne brojne borilačke veštine u meču s fantomskom Komisijom ne bi li vam želju ispunili. A pri tom ih možete i u dugove baciti, posebno ako ste izistinski umetnik ili naučnik u Srbiji, budući da ova svečanost može da ih košta između 200.000 i 400.000 dinara, bez troškova sveštenika.

Tek, sahrana V.P. obavljena je osmog dana od njegove smrti, u ponedeljak, dostojanstveno, uz prisustvo bliskih prijatelja, brojnih poštovalaca i vernih čitalaca.

Najbliži prijatelji su se nakon sahrane okupili na piću u obližnjem kafe-restoranu „Uprava“, tako zgodnog imena posle svih navedenih stresova koji su trajali nedelju dana. Već predveče, na izlasku iz kafane neko reče „…otišli smo na indijsku svadbu, potrošili sve rupije i sklonili kravu s puta.“ Ko sam Veliki Pisac ove reči da je izrekao.

Autorka je književnica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.