Trans Srem ekspres

Rusija je ogromna, i ima Transsibirsku železnicu, kojom se putuje danima.

Ne znam koliko je BRZA, ali verujem da njene gazde ne bi ni želele da bude mnogo brža, jer je poenta baš u tome da se, kroz beskrajnu dužinu putovanja, sitnom ljudskom čeljadetu prikaže sva veličanstvena ogromnost zemlje. Koja je, doduše, mahom nenastanjena i uglavnom se sastoji od bezbrojnih vrsta (vrsta – u onom značenju u kojem se upotrebljava u starim ruskim romanima) zaleđenog Ničega.

Srbija je, naprotiv, mala, u Rusiji ne bi bila ni ozbiljna gubernija. A u poslednje vreme kao da se nekako dodatno opatuljila, smežurala, zgužvala, izduvala se kao probušen balon. A i ono što je još bilo preostalo od nje, onakve kakvu je pamtimo mada nam je naređeno da je zaboravimo, kao da je nestalo pod obrušenom nadstrešnicom novosadske Železničke stanice, dosegnuvši tako svoju nultu tačku. Ili još nije?

Kako god bilo, velika Rusija je, u saradnji sa jedva manjom ali mnogo naseljenijom Kinom, maloj i smežuranoj Srbiji sagradila železnicu, brzu i komfornu, tek što se raskomotiš a već si stigao, pa ti se čini da ti je zemlja još manja nego što jeste, kao neki Luksemburg na Balkanu, samo bez svega onoga što je „luks“ u izvornom Luksemburgu. Ili je tako barem izgledalo, do prvog novembra, ako putuješ između dva njena najveća grada; drugde ti ionako nije pametno putovati na šinama, jer bi mogao da doživiš vremenski transsibirsko iskustvo, samo na luksemburškom prostoru. Što je nesrazmer koji naposletku zamori i najupornije.

E sad, sve vam ovo pričam jer bih voleo da obratimo više pažnje na ovo smežuravanje, kao i na neke uzročno-posledične odnose i veze koje obično ne vidimo, a sve dok ih ne vidimo, zapravo ne vidimo ništa i ne znamo šta nam se dešava, a kamoli zašto.

Za početak, moramo razumeti ovo: obrušavanje nadstrešnice u Novom Sadu počelo je najkasnije onda kada je zatvorena glavna i jedina stvarna Železnička stanica u Beogradu. NJena zgrada, doduše, još stoji i u nekom nedefinisanom avetnom smislu postoji, ali to je sasvim beznačajno, jer kao što gde nema zgrade nema ni stanice, tako ni gde nema stanice nema ni zgrade. Ta stanica, inače, šaptom je pala, izvinjavam se što mi nikada neće dosaditi da to ponavljam. Na kraju se, u njenu finalnu i odavno zakasnelu odbranu skupilo manje ljudi nego što će ih poginuti pod novosadskom nadstrešnicom.
Umesto Stanice izmislili su rupu u zemlji između anonimnih brda u kojoj se nalazi nešto što se zove Prokop, ali čak ni mi koji smo bili na Prokopu ne verujemo da on stvarno postoji. Jer stvari, bića i pojave što se lažno predstavljaju ne mogu stvarno postojati.

Onda je, takvog sam dojma, većina nevoljnika shvatila da im je bar malo lakše da pronađu vetrovitu pustopoljinu na kojoj se nalazi nešto što se zove stajalište (nipošto stanica) Novi Beograd, pa bi se odande lansirali put Novog Sada.
A potom se desio prvi novembar, i Železnička stanica Novi Sad doživela je, na tragičniji način, sudbinu svoje beogradske sestre: prestala je da postoji. Da li zauvek, videćemo. S njom je prestala da postoji i pruga za Novi Sad, a i ona za Suboticu, tek izgrađena. Ili biste vi možda nehajno prolazili pored stratišta kao da je sve sasvim normalno? Dok vam veseli kondukteri Vučić i Orban naplaćuju bilete.

Umesto Novog Sada, izvukli su nam utešnu nagradu: Petrovaradin. Geografski, Novi Beograd je na jednom kraju Srema, Petrovaradin na drugom. Velika Rusija, dakle, ima Transsibirsku železnicu, a mala i smežurana Srbija je dobila Transsremsku železnicu (i za nju, osim neznanog iznosa naših para, platila pozamašnu glavarinu).
Na to se, dakle, svelo dvanaest godina divljanja neznalica i lopova, varalica i vandrokaša. Sada bi, u stisci, da žrtvuju par piona, možda i nekog lovca, i nastave partiju belim figurama i sa deset poteza fore kao da ništa nije bilo, kao da Srbiji nebo nije u međuvremenu palo na glavu. Ali ili je to nemoguće, ili će Srbija postati nemoguća, i od nje će ostati samo sablasni vozovi koji besvrhovito jurcaju s kraja na kraj Srema, to jest iz Nikuda u Ništa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.