Ili – „Zašto nisam oduševljen 2“ (prvi je Caddo Lake – Zašto nisam oduševljen)…
Mislim, dobro, koncepcija je OK, poruka je OK, ima tu zaista „sablažnjivih“ scena svojstvenih najznačajnijim hororskim postulatima, ali…
Rediteljki Coralie Fargeat ovo je tek drugi dugometražni igrani film, nakon takođe nagrađivanog akcionog horor-trilera Revenge iz 2017. godine. Neke sličnosti mogu da se nađu i s The Substance, jer u oba slučaja reč je o „no-no“ varijantama ženskog odnosa prema surovoj stvarnosti, poimanju lepote, sreće, dugovečnosti, ako baš hoćete i prema muškarcima… I u oba slučaja, Fargeat je i autorka scenarija, te je jasno da ona u svojim filmovima nastupa najsamostalnije što može, ne libeći se da svoje zamisli ispolji do kraja, bez bar onih vidljivijih kompromisa.
U slučaju The Substance, imamo, pa može se reći prilično fantastičnu Demi Moore u glavnoj ulozi, a dodao bih i ništa manje briljantne Margaret Qualley i Dennisa Quaida. Ali, da je triling asova dovoljan da se dobije utakmica? Zavisi li konačan ishod i od taktike, fizičke spremnosti, ako hoćete i improvizacije kada ponestane „vragolancije“?
Moore je vremešna filmska zvezda, koja na lokalnoj televiziji vodi dugovečan aerobik-šou. Međutim, neutoljivom TV bosu (Quaid) dosadilo je da je gleda, pa je krenuo u potragu za mlađom (i lepšom). Kada Moore to slučajno sazna, a do nje dođe i informacija da „tamo neko“ može da joj napravi mlađeg klona (valjda je klon?), ona odlučuje da ubrizga u sebe tajanstvenu supstancu. Tako počinje njen pravi horor. Jer mlađa dvojnica, vremenom, postaje sve nestrpljivija da uživa u čarima života, slave i uspeha (plesnog, aerobnog…), tako da narušava „uputstvo za upotrebu“ po kom se njih dve u „pravom životu“ smenjuju na sedam dana. Posledice će, naravno, biti veoma loše…
Legenda kaže da su neki gledaoci bili baš zgroženi nekim od scena koje su viđene u ovom filmu. I, zaista, neobična koncepcija „body-horora“ povremeno može da nagoni na skretanje pogleda (dobro, ne baš na povraćanje, kako se piše), jer su maskeri i šminkeri zaista maestralno odradili svoj posao. Već rečeno, ali nije greh za ponoviti – Demi Moore je glavni „začin“ ovog filma – a njena fizička i mentalna transformacija jeste na samom žanrovskom vrhuncu. Međutim…
… Dva sata i 20 minuta!!!
Uprkos efektnim kadrovima, ova groteskna avantura čini mi se da povremeno gubi na onom što bi fudbalski rečnik poistovetio s engleskom frazom „paste„. Naime, čini mi se da je premalo „scenarističke akcije“, te da tokom svih tih minuta ima dosta „praznog hoda“ predstavljenog i kroz „style over substance“ fenomen. Da još malo razjasnim – iako je jasno šta je „pisac hteo da kaže“, način na koji je to rekao mogao je da bude ispričan i na ubedljiviji način, a ne na nivou „dosetke“, odnosno „lakomislenosti“. Tako, na primer, iako bi Demi i Margaret trebalo da budu dve strane jedne iste osobe, nije baš najjasnije zašto one „delaju“ kao potpuno odvojene osobe, razmišljaju nezavisno jedna od druge i uopšte se ne sećaju šta jedna radi kada dođe njenih sedam dana, dok telo druge umrtvljeno leži na podu kupatila. Zar ne dele istu svest? I, zašto bi uopšte neko pristao da živi sedam dana, a sedam ne, a da s „svojom mlađom verzijom“ ne deli i zajedničku svest? I, kako to – uzmeš neki špric, saspeš neku tekućinu u sebe i odjednom se iz tvoje utrobe pojavi novo biće? Moglo se smisliti i nešto uverljivije, šta znam – klon, Frankenštajn, struja, Tesla, Mask, ovo, ono…
Dakle, ko izdrži tih 140-tak minuta, može da fenomenološki bude zadovoljan o svom iskustvu. Ali, ako znamo da postoje ostvarenja u istoriji kinematografije koja su i na bolji način izazivala emociju u okviru žanra kojim se The Substance kreće (Cronenberg, Zulawsky i Ken Russel kao bardovi, a tu su, recimo i Yorgos Lanthimos s The Lobster i Poor Things, ako baš hoćete i Darren Aronofsky s Black Swan ili Nicolas Winding Refn s The Neon Demon), onda određena rešenja, to jest, nedorečenosti, kojim se Coralie Fargeat služi u pričanju svoje priče baš mogu da „bodu oči“ (gle, prava horor-kovanica!).
Zato, osnovni doživljaj jeste – moglo je sve, uz još malo dorade – da ode i drugim, nekim boljim putem… Možda bi tad The Substance dobio još veću čvrstinu, za nezaborav, jer čini mi se da ima „materijala“ koji to zaslužuje. Ipak, čini mi se i da je na kraju pobedila „ekstravagancija trenutka“, baš ona protiv koje se autorka jasno izrazila praveći ovaj film…
