IgaBiva
Ovo jeste film, tačnije horor, koji će mnogi mrzeti. Ali, čak ni 85 minuta dugačkom Azrael ne može se poreći da je zanimljiv eksperiment, koji, uprkos, primetnim manama, žanru kome pripada, pa čak i šire, donosi jednu novu dimenziju, pa usudiću se da kažem – nikad viđenu.
Samara Weaving je Azrael (zanimljivo to se nigde u filmu ne pominje, već samo saznajemo iz dodatnih informacija vezanih za ovaj film, uostalom baš kao i što nijednom liku iz samog filma ne saznajemo ime, a svi su njime „određeni“), devojka koju beži gustom šumom od progonitelja, kako svoje (ljudske) vrste, tako i misterioznih zombie-like stvorenja. Dalje (pisane) informacije kažu da je ona odbegla pripadnica religioznog kulta čiji su se članovi zavetovali ćutanju. Iako nije razjašnjeno, čini se da je čovečanstvo preživelo neku apokalipsu, te da su se ovi, pa nazovimo ih „odrpanci“, sakrili u dubinu guste šume i da povremeno prinose ljudske žrtve tim pomenutim zombie-like bićima, kako bih iz ovi pustili na miru. Samara, očigledno, nije raspoložena da predstavlja obrok tim bićima, pa na početku beži (čini se sa svojim dragim), ali potera je neumoljiva…
Ovo je film koji traje 85 minuta, a u njemu skoro da nema nijedne izgovorene rečenice (ako izuzmemo kratko pojavljivanje slučajno zalutalog kamiondžije – a i on priča čini mi se na španskom, ili tako nekom jeziku…). Shodno takvoj kompoziciji, ovo jeste itekako „primetno“ ostvarenje. Horor bez govora u tom smislu čak predstavlja i nadogradnju A Quiet Place. I to je ono što je fenomenološki najvrednije u ovom ostvarenju. Međutim, nakon „žrtvovanih“ 85 minuta, ipak, preovladava utisak da je mnogo toga ovde započeto, ali i ne baš dovedeno do kraja ispunjenja svojih potencijala. U nekom uvrnutom smislu može se reći i da je „style“ odneo prevagu u odnosu na „substance“, jer je previše toga ostalo nedorečeno, čini mi se u prevelikoj želji autora da ovu „egzibiciju“ učine vrednim delom, zaboravljajući da su ljudi, pre svega, smislena bića i da ne mogu bez ikakvih inhibicija da proniknu u glave autora i shvate šta je „poenta iza svega“.
Zbog svega rečenog, ovaj horor koji kao reditelj potpisuje E.L. Katz, prvenstveno ostavlja utisak nedorečenosti, ali zbog kratkotrajnih „bljeskosti“ i „povremene ingenioznosti“, nikako ne treba smatrati da je vreme provedeno u gledanju Azrael bespotrebno izgubljeno. Ono što nam je isporučio dovoljno je originalno da zaslužuje zapaženije pominjanje, baš kao što je, recimo i jasno da ovaj film predstavlja i svojevrsni autorski omaž mnogim klasicima žanra, od Rosemary’s Baby, pa na ovamo. Konačno, sve to ne traje dugo, pa ne treba baš strogo da se sudi…
A, Samara? Njoj svaka čast. Uspela je da dočera strah i emociju, suočena s pravim-pravcatim glumačkim izazovom.
Ako ste ljubitelj žanra, ovo jeste delo koje nudi izazov…
