Niko nas ne gleda odozgo

U televizijskoj emisiji koju je pre gotovo dvadeset godina vodio glumac Goran Sultanović, divna Rada Đuričin priča kako je kao mlada poznavala jednog pilota i jedriličara, te kako joj je ponudio da je provoza jedrilicom, krug iznad njenog rodnog Vršca.

„Ta tišina koju čovek doživi na nebu, to je zaista nešto najlepše što sam ja doživela“, kazala je onim svojim toplim glasom što blaži dušu, načas živo preseljena u uspomenu.

Sanjao sam više puta nešto slično: kadar plavetinila i nepregled oblaka, neprekinut ikakvom događajnošću; odjednom, proletim kroz to polje pamuka kao lansiran odnekud, odozdo, spokoj se samo na tren poremeti – i odmah vaspostavi, jer ostanem da lebdim iznad pejzaža u stavu „mirno“.

Zažmurim. Onda udahnem, i raširim ruke. Osmehnem se, i samo tako bivam tu. Moglo bi zauvek. Osim ako te kapci prevare da ih otvoriš i pogledaš kroz pocepanost beline, onamo gde si proleteo. Osim ako pogledaš dom svoj, anđele.

Spokoj se raščini, gravitacija ponovo zavaži, propadnem kroz onu rupu što ima moj oblik – i probudim se.

Ne postoji strah od visine kao takve. Taj nemir, to je zapravo strah od pada i razbijanja o nisko.

A spokoj, razlog zašto čovek odvajkada zamišlja kraj smrtnosti baš tako, u stvari je jedan: blaženost konačnog neticanja.

Dok smo živi i dok nas se tiče, pogled odozgo napravio bi nagao i surov prelaz iz idile u slike prizemnosti, kao što će se upravo desiti i tonu ove kolumne.

Pogledajmo samo ovu nedelju, zajmeći načas nevericu od nekoga iole normalnog, ko se nije dokuvao s nama pa sme da se pita kako smo dovde stigli.

Neki influenser pristiže na destinaciju svoje ekskurzije i po pravilima tog posla obaveštava pratioce kakav je krevet, kakva je hrana.

Dobrovoljno pravljenje rijalitija od svog života zarad razbibrige publike, a lepo se i zaradi od reklamiranja koječega kroz sadržaj.

No, ovde je reklamiranje zapravo lobiranje, jer se zavedeni lepršavo privoljavaju interesu goleme strane kompanije.

A influenser je predsednik države. Zaboravite skupa odela, ionako su iz fundusa, on je zapravo jedan od nas.

Preselio se u kasarnu, međ raju, i tu sad sledi prenos tih slatkih životnih običnosti, jer i influenseri su samo ljudi: dok nam svima zapržava čorbu, pred kamerama samo ljupko kulinarenje – peče palačinke.

Nije prvi put. Već je jednom to radio, i tad se inverznom kralju Midi omaklo da izgovori istinu koja važi za bilo šta što takne: „Evo uništio sam joj i oblik i sve, ali – nema veze.“

S Kosova baš tada stiže vest da je sve što nije izgubljeno ratom predato u miru, u skladu s potpisanim i nepotpisanim dogovorima sa stolova za kojima je lično sedeo.

Nema veze. Posetio nas je francuski predsednik, da nam potvrdi kako Evropu ič ne zanima demokratija ako neki osvedočeni šef kuhinje ponudi švedski sto, da svak uzme šta god hoće. Na sofri je sve: zemlja, voda, vazduh.

Na sofri su ljudi. Na tacni će vam ih poslužiti neljudi. „Kopaćemo“, kliču važno i odvažno, ali anonimno.

U najvećem prilogu antologiji časti i hrabrosti, bezimeni stavljaju na tapet ljude s imenom, prezimenom, biografijom; prave javne poternice, proglašavaju ljude ni manje ni više nego teroristima; na sajtu je čak i opcija „prijavi ekoteroristu“.

Kome? Ko si ste to vi, Kju Kluks Klane, kamo vaša dična lica? Nema veze. Pojeftinili su neki priozvodi, ali samo na dva meseca.

Šta vam je, kažu gospodari naših beživota, pa mi zapravo znamo koliko ste siromašni, evo vam pašteta od ekonomskom tigra, to je kvalitetno meso. Kad se otvore rudnici, nećete znati šta ćete s parama, ali uveliko ste spremni na to: vi ni sad ne znate šta ćete s tim mizernim primanjima. Nema veze. Ispred RTS-a skupili se zabrinuti, jer se hapse nedužni. Javni servis ne smatra da je to vest.

Nema veze. Veze ima jedino kad ti treba lekar.

Ako ima. Ljudi se drže iznad defetizma kako znaju i umeju, a to nije laka disciplina kad znaš da bi sve ovo stalo za jedan dan, bez ikakvog nasilja, bez ičega tome nalik, kad bi pred narod stali olimpijci, Nole, bar dvestotinak javnih ličnosti, bar deo SANU, bar jedna policijska stanica, samo da stanemo onamo podno pendžera na Andrićevom vencu i kažemo: ovo ne može. Taj dan se ne dešava. Narod i svako ko se oseća delom naroda moraće sam.

Iste nedelje, u istom danu, otišli su Rada i Bora. S gomilom Borinih postupaka kolosalno se ne slažem, no bio je kolosalan pesnik.

I bio je srdačan pri svakom susretu, pun poštovanja prema nama mlađima. Nadam se da nas oni, da nas niko ne gleda odozgo.

Negledljiv je to prizor.

Valjda su makar oni kojih više nema pošteđeni.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.