Lupkanje po čelu

U „Carevom novom odelu“ prevejani krojači ubeđuju cara da ima divne haljine koje vide samo dovoljno mudri. Car se šeta go kao pištolj, ali se pravi da je obučen jer neće da bude glup. Isto tako i podanici dozvoljavaju da ih se pravi budalama.

Šaradu prekida nevino dete koje naprosto kaže: „Car je go.“

Kod srpskih vlasti me uvek mučilo pitanje jesu li, poput cara iz priče, u deluziji o sopstvenoj veličini, pameti i umeću ili su pak u talu sa krojačima, potpuno svesni svoje raspištoljenosti, bahatosti i alavosti.

Ako mene pitate, u pitanju je ovo drugo, ali sa prstohvatom ovog prvog što stvar čini dodatno opasnom. Prevaranti saterani u ćošak razbeže se kao buvljak na kiši, ali prevaranti koji su donekle ubeđeni u svoju istorijsku veličinu i neophodnost znaju da pređu sve granice i ne vide kad je dosta.

Mada, evidentno još nije dosta što nas vodi drugom pitanju koje me muči, naime koliko narod može da trpi.

Stvar je već groteskna. Ne samo da je car go kao pištolj, nego se odvažio i da spolovilom lupka podanike po čelu, sve tvrdeći da nije go nego da ima predivne haljine i da samo idioti to ne vide.

Recimo, car je go kad se premijerka useli u državnu vilu koja se renovira za skupe pare. A kada prestane da bude premijerka i postane predsednica Skupštine, ali joj se ne izlazi iz vile, pa Vlada donese „uredbu“ da to više nije vila za premijerku nego za predsednicu Skupštine – e onda je to već otvoreno lupkanje spolovilom po čelu.

Primeri bi mogli da ispune enciklopediju. Kad vozilo u kojem je partijsko-državni funkcioner ubije ženu na naplatnoj rampi – car je go. Kad onda maca pojede ključni deo spornog snimka, onda je to otvoreno lupkanje polnim organom.

Kad to prođe jednom, dvaput, triput, onda se, logično, ustali. Nema ni potrebe da Vlada donese uredbu da car i njegovi krojači imaju pravo da gaze ljude po pešačkim prelazima, jer se to ustanovilo kao običajno pravo. I nikom ništa.

Ključna osobina deteta koje se usudilo da vikne „car je go“ jeste – nevinost. Nezagađeno uzusima korumpiranog društva u kojem ćutiš i gledaš svoju guzicu, još neuključeno u logiku petla – poginješ glavu pod onima „iznad“, a gaziš one „ispod“ – dete konstatuje banalnu činjenicu i ponaša se u skladu sa njom.

Narodno trpilo je tako debelo jer je društvo do srži korumpirano. To znači da će čovek mahom ćutati o stvarima javnim (pripito gunđanje pred dragstorom ili na slavama mačku o rep), da ih čak i neće prepoznavati kao javne, ukoliko mu guzica baš nije na vetrometini. Platica kapne, penzija bude uvećana deset odsto i molim lepo.

Uostalom, nije se vedeta režima uselila u vašu kuću, je li tako? I nije na pešačkom prelazu zgažen neko iz vaše bliže familije. Poharana javna nabavka nije baš vama iz novčanika izbila pare nego su to neke daleke, državne pare, a partijski direktor nije seo u vašu fotelju.

Trpilo puca tek kad se dođe do kućnog praga. Kad, šta znam, zbog velikih para i velike geopolitike, neko odluči da iskopava litijum u vašem selu. Ili kad ste, zastrašeni pričama o stotinu rudnika, kiselim kišama i trovanju vode sve do Crnog mora, rešili da dignete glas.

U selu koje treba da postane rudnik i u okolnim selima vlast je beležila severnokorejske procente podrške. Ta oni su ubedljivo pobedili tamo čak i kad su – očigledno lažno – „stavili tačku“ na projekat Jadar.

Jedan od lokalnih boraca protiv litijuma, član partije, na pitanje zašto je dođavola još uvek u Srpskoj naprednoj stranci, rekao je: „Zato što sam u mesnoj zajednici i ne mogu sad ja da budem opozicija.“

To znači – nije loš car, osim kad baš mene lupka po čelu jer to nije lepo.

Da proste čitateljka i čitalac, zato me malo plaše pozivi na opštu sabornost protiv litijuma. Pozivi da se, što reče jedan sagovornik ovog lista, ujedine četnici i građanisti, i akademija i crkva i liberali i ultranacionalisti i zvezdaši i partizanovci i Jovo Bakić i Ivana Žigon i Dragan Velikić i Matija Bećković.

Da se ujedine – oko čega? Oko toga da car ne može baš tamo i baš tako jako da spolovilom lupka narod po čelu? Ili da ne može uopšte? Oko toga da je car go ili da nijedan car nikad više ne sme da se raspištolji? Oko toga da ovu stvar nekako rešimo ili da načelno brinemo o stvarima javnim? Da „teramo Švabe preko Cera“ ili da imamo institucije?

Da smemo da budemo i opozicija u mesnoj zajednici? Ili da nadalje živimo logikom petla, samo da držimo dupe uza zid da baš nama ne priđe golišavi car?

Ne znam šta bi rekli četnici, a šta građanisti, koji akademik bi se kako opredelio, zašto bi iko zazivao crkvu i da li bi Ivana Žigon uopšte razumela šta joj Jovo Bakić priča o republici kao javnoj stvari.

Takva sabornost bi, ako se i postigne, mogla da natera cara da se malo primiri. Da se obuče – teško.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.