ZA NEDELJNIK.RS PIŠE Danica Pajović, scenaristkinja i vanredna profesorka FDU, Univerzitet umetnosti u Beogradu
Pobunjeni fakulteti su priznali poraz. Studenti preko noći odustaju od blokada. Skoro sedam meseci protesta bilo je uzalud. Zahtevi nisu ispunjeni, još živimo u korumpiranoj i opljačkanoj državi, ali zaboravićemo na sve da spasimo fakultete, profesorske plate, te status studenata, mesta u domovima, stipendije, itd.
Ministarstvo je zadalo cilj: nadoknaditi nastavu do 31. oktobra, spasiti akademsku godinu koja nije propala ni zbog ratova 90-tih, ni zbog NATO bombardovanja, ni zbog pandemije, pa neće ni zbog najmasovnijeg i najmoćnijeg studentskog protesta na svetu. Studenti su pobeđeni, profesori poniženi, godina se ubrzano nadoknađuje, niko više nema snage za nove proteste.
To je scenario o kome trenutno sanjaju Aleksandar Vučić i njegov maliciozni, korumpirani državni aparat.
Kako bi taj njihov san izgledao u praksi? Hajde da izvršimo misaoni eksperiment.
Počinje, dakle, nadoknada nastave po izmenjenoj Uredbi o normativima i standardima (…), a po kojoj profesori, nastavnici i saradnici treba da drže po 35 časova nastave nedeljno, a naučno-istraživački ili umetnički rad sveden je na samo 5 sati nedeljno. Nastava je onlajn, hibridna, kombinovana, asinhrona, kakva god, ponegde i uživo.
Već petnaest godina predajem na Fakultetu dramskih umetnosti, pa ću uzeti naš slučaj za primer, premda je FDU ušao u blokade dve nedelje pre svih.
Elem, nama, na FDU, ostalo je da se nadoknadi oko 20 nedelja nastave. Iz perspektive profesorke, to znači da šest predmeta, koje predajem na osnovnim studijama, traže 12 časova nedeljno.
Izmenjena Uredba, međutim, zahteva da držim nastavu 35 sati nedeljno, nauštrb umetničko-istraživačkog rada koji je spao na 5 sati nedeljno. Kako još nema indicija o nadoknadi master i doktorskih studija, treba svojih 12 sati nedeljno da povećam na 36 sati kako bih dobacila do Uredbom propisane norme.
Priprema predavanja takođe traži značajno vreme, a preostaje mi i nepunih sat vremena dnevno za umetničko-istraživački rad. Ali, važi evo, spremna sam da radim i 10-12 sati dnevno, šest dana nedeljno bez naknade za trostruko povećan broj časova, samo ako studenti hoće nadoknadu nastave. Jedine prepreke u ovom misaonom eksperimentu su: zakoni fizike, osnove pedagogije, specifičnosti praktičnih predmeta, i konačno, zdrav razum.
U normalnim okolnostima, svaki student u proseku sluša 12 predmeta, što je oko 40 časova predavanja i vežbi nedeljno, u zavisnosti od obima glavnih predmeta.
Ako studenti spavaju 8 sati dnevno, i damo im još cela 4 sata za higijenu, obroke i psihofizički minimum slobodnog vremena, dolazimo do preostalih 12 sati dnevno. 40 sati nedeljno puta 20 nedelja je 800 sati nadoknade, podeljeno sa 12 sati dnevno je, da zaokružimo, 67 dana. To je 9 i po nedelja tokom kojih će studenti da slušaju predavanja i rade vežbe 12 sati dnevno, svih 7 dana u nedelji.
Hajde da zanemarimo činjenicu da studenti uglavnom nemaju fotografsko pamćenje, te da je potrebno vreme da se odslušano gradivo ponavlja i integriše u postojeći nivo znanja, a pogotovo da se još i primenjuje u završnim ispitnim radovima.
Pogledajmo sad problem izmenjene Uredbe iz studentske perspektive. Rekla sam već da bi moja norma od 36 sati nedeljno značila da držim 6 predmeta po 6 sati nedeljno, i to je, u teoriji, dostižno.
Na studijama moje Katedre za dramaturgiju, međutim, postoje 2 glavna predmeta koji su u normalnim okolnostima “teški” po 6 sati nastave nedeljno. Profesori glavnih predmeta morali bi, dakle, po Uredbi, da drže predavanja i vežbe bar 5 od 6 dana nedeljno, po 6 sati u “cugu”, što je za 2 predmeta celih 12 sati, puta 5 dana, 60 sati, dok za ostalih 10 šestosatnih predmeta studentima ostaju samo dva 12-časovna dana u nedelji.
Ako u ta preostala 24 sata jednog studenta samo ja, jedna, treba da spakujem 6 sati predavanja svog predmeta, šta će ostale kolege koje takođe moraju da ispune normu? Da se 10 profesora bori za 4 šestočasovna termina? Neki profesori imaju manje predmeta od mene, dakle oni bi morali da drže još veći broj časova nedeljno, a na koje niko ne može ni fizički ni onlajn da stigne.
Produžetak ne pomaže preostalim profesorima da ispune normu, jer dan ne može da traje duže od 24 časa, a sve i da samo okače na internet video predavanja i to im se računa u održanu nastavu, studenti nemaju šanse da i tih preostalih 6 predavanja po 6 sati integrišu u svoj nedeljni raspored.
U redu, kaže Ministarstvo, imate fore do 31. oktobra. Dodajte za 6 predmeta koji nisu stigli da se udenu u prvih 67 dana, još 6 puta 20 nedelja, puta 2 sata što je još 240 sati, odnosno 20 budnih dana od po 12 sati za asinhronu nastavu preko video predavanja.
Broj dana potrebnih za nadoknadu raste na 87. To su sad već 3 meseca, dakle, samo zbog izmenjene Uredbe.
E, sad… Asinhrona nastava donekle rešava kršenje zakona fizike, ali ne i pravila akreditacije koja jasno propisuju koliko časova nedeljno studenti smeju da budu opterećeni. A to nije 12 sati dnevno, 7 dana u nedelji. No, Ministarstvo je neumoljivo, ima da se postupi po naređenju, pa neka padne akreditacija i neka nam diplome više niko nigde ne priznaje.
Ako ovako zamišljena nadoknada počne, na primer, 15. juna, završila bi se oko 15. septembra, što ostavlja još mesec i po dana da studenti spreme ispite, nauče teoriju, odnosno napišu seminarske radove, ispitne radove, urade vežbe, pročitaju 30 drama, odgledaju 30 filmova i onda polože dovoljno ispita da daju uslov za upis u sledeću godinu.
Ne smem ni da zamislim šta sve u tom roku treba da se savlada na Medicinskom fakultetu ili ETF-u. Ali, kad se sve to smandrlja i studenti nekako steknu uslov za upis naredne godine, fakulteti konačno mogu da dobiju budžetske kvote i sredstva, spasu se od bankrota i organizuju prijemne ispite za novu generaciju studenata koji ne žele da žive u ovakvoj zemlji, ali više nemaju načina ni volje da se bune. Divan san, zar ne?
Tumačenje snova može biti zanimljivo psiholozima, ali i laicima je jasno šta ovaj san podrazumeva. Korumpiran i maliciozan državni aparat ucenjuje profesore da izdaju studente i sopstveni akademski integritet.
Žele da pod nemogućim uslovima i pod Uredbom koja nam ruši akademski integritet, budemo prinuđeni da lažiramo poštenu nadoknadu nastave. Znaju i oni, kao i mi, da sedam meseci ne može da traje 9 i po nedelja i da recitovanje predavanja 12 sati dnevno nije prenošenje znanja, nego kukavičko pristajanje na ucenu zbog plate i sudbine fakulteta.
Naše Ministarstvo želi da crvenimo pred studentima dok ih ispitujemo za ocenu, znajući da ništa od nas nisu naučili osim kako da saviju kičmu. Računaju s tim da ćemo iz stida deliti prelazne ocene za gradivo koje nismo mogli dovoljno kvalitetno da predajemo, sve tešeći se da pomažemo studentima da barem ne izgube godinu. Ovaj režim želi da učestvujemo sa njima u zaveri protiv sopstvenih fakulteta i studenata, da u tu zaveru uvučemo i same studente, kako bi ostali na budžetu i pristali da na kraju i oni imaju lažne diplome.
Ukratko, oni sanjaju da nas primoraju da budemo kao oni, ljudi kojima etika, moral i profesionalni kodeks ništa ne znače, ljudi koji ne misle na budućnost države koju smo im prepustili, već samo na sopstvenu dobrobit.
Obrise tog sna vidimo na javi na primerima nekih fakulteta koji su, pritisnuti inspekcijama i ulaskom u četvrti mesec bez plata, stidljivo izglasali početak onlajn nadoknade nastave – uprkos blokadama.
Studenti mahom ignorišu video snimke svojih poraženih profesora, koji s praznim pogledom recituju gradivo pro forme. Neki opraštaju svojim ucenjenim profesorima, a neki im zaključavaju vrata fakulteta “zbog bezobrazluka”.
Kako god, većina studenata je odlučna da istraje u blokadama, uprkos mestimičnoj izdaji svojih dojučerašnjih saveznika. Jasni su u stavu da će radije pasti godinu, nego da imaju lažnu nadoknadu nastave; da neće državu u kojoj se diplome kupuju, a doktorati plagiraju, te da je raspisivanje prevremenih izbora jedino rešenje, pošto sa režimom Aleksandra Vučića nema pregovora.
Među profesorima, nastavnicima i saradnicima, druga je priča. Različite generacije, različiti ideološki profili, različita politička opredeljenja. Mnogi imaju finansijskih problema i tešku porodičnu situaciju, pa posle četiri meseca bez plate, apeluju da se počne s nastavom, makar i u praznim učionicama. Neki su bliski vladajućem režimu, ali poštuju volju studenata i kolektiva. Neki otvoreno mrze blokade i krive studente za sve. Neki nisu ni za Vučića, ni za blokade, ni za nastavu.
No, ono što bi svima trebalo da nam bude zajedničko, jeste ljubav prema svom pozivu i prema svom fakultetu. Bez obzira na to da li su uz studente ili ne, da li su uz režim ili ne, svakom poštenom profesoru i profesorki mora da su jasne bar tri stvari.
- Izmena Uredbe dovodi do neodrživog broja časova nastave i ostavlja samo 5 sati nedeljno za naučno ili umetničko istraživanje, a pri tom nam obara akreditacije fakulteta.
- Formiranje Radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju otvara put za već odbačeni Predlog kojim se otvaraju vrata inostranim fakultetima da bez akreditacije i uz državne subvencije budžetskih mesta, devalviraju smisao visokog obrazovanja o trošku poreskih obveznika.
- Ucenjivanje fakulteta uskraćivanjem budžetskih kvota dok se pod štetnom Uredbom ne “nadoknadi” nastava je nedopustivo i direktno narušava autonomiju Univerziteta.
Samo ova tri vida pritiska na univerzitete trebalo bi da su dovoljan razlog za ulazak svih fakulteta u štrajk! Štrajk je jedini legalan vid protesta koji nam je preostao, jedini način da izbegnemo prinudni polovični rad pod zloglasnom Uredbom, jedini put da izbegnemo zlonamerne prosvetne inspekcije i astronomske kazne, jedini način da zaštitimo i svoj fakultet i kolektiv i studente, a da ne ugrozimo ni svoje dostojanstvo, ni studentske blokade.
Moj FDU je 6. juna, uz veliku podršku studenata i veliko požrtvovanje nenastave koja je svojim potpisom sebi direktno smanjila platu (iako tokom cele blokade rade puno radno vreme), predao dokumentaciju za ulazak u štrajk. 16. juna, trebalo bi da zvanično uđemo u štrajk, prateći Medicinski, Filozofski, Šumarski fakultet, ETF, i pogotovo hrabri FLU, čiji je štrajk obustavljen jer su u njemu, nažalost, dugo bili sami. Još mnogi fakulteti su u procesu pripreme za ulazak u štrajk i to može biti nova faza otpora celokupnog visokog obrazovanja sopstvenom zlonamernom ministarstvu.
U međuvremenu, pozivamo sve radnike u visokom školstvu, prosvetne radnike, studente i bivše studente, sindikate, zborove, sve građane koji su svesni stepena ugroženosti fakulteta, visokog školstva i celokupnog društva, da nam se od 9. juna pridruže u protestnoj blokadi na raskrsnici ispred Vlade Republike Srbije.
Na raskrsnici smo i simbolično – kao društvo i kao pojedinci; da li ćemo putem ucene, poniženja i uništenja, ili ćemo dići glavu i odolevati udarcima dok svi ne shvate da je autonomija univerziteta jedini garant da će se i u bolesnom društvu čuti bar jedan zdrav i nepotkupljiv glas.
Dođite da pokažemo koliko nas ima.
Post Views: 152
