Ikea, drugi put “među šljivama”

3
Vasovic.jpg

Piše: Milenko Vasović

Šta je motivisalo velikog svetskog trgovca nameštajem i pokućstvom da otvori robnu kuću u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope? Zašto je moćna švedska Ikea svoju 400-tu prodavnicu otvorila baš u Srbiji, u kojoj su prosečne plate jedva iznad 400 evra? Ima li neke veze između ove dve brojke?

Pre odgovora na ova pitanja malo podsećanje. Ovo je drugi dolazak Ikee, prvi put su pre 27 godina otvorili prodavnicu u Beogradu. Onda su Srbi odlučili da pokažu svetu da “znaju da se biju”. Umesto spavaćih soba i dečjih krevetaca odjednom je povećana tražnja pogrebne opreme. Ikea taj program nema u svom asortimanu koji broji oko 10.000 proizvoda i šta su mogli – zatvorlili su radnju i povukli se. Mi smo vođeni Vučićevim radikalima i Dačićevim socijalistima ginuli i propadali.

U međuvremenu Šveđani su otvorli na stotine robnih kuća, a mi smo se vratili na početak. I tu uočavamo da 400 nije baš obična brojka. Te 1990. godine prosećna plata u Srbiji bila je, preračunato, za neki dinar manja od 400 evra, dok su prosečne penzije iznosile fantastičnih 415 evra. Tada Srbija nije bila među najsiromašnijim zemljama Evrope, imala je veći prosek nego desetak sadašnjih članica Evropske unije. Sada je prosek plata oko 400 evra i Ikea je ponovo tu.

Ikea nema obavezu reinvestiranja, sav profit može da iznese. Kada je 1988. godine u Beograd stigao prvi McDonald’s restoran ugovorom je obavezan da zaradu plasira u Srbiji. Da i ne pominjemo što je većinu sirovina kupovao na našem tržištu. Sada u Srbiji posluje više od 20 ovih restorana.

Ljudi u Ikei su sigurno dobro izračunali, oni znaju kakve su srpske plate, znaju koliko se novca vrti u sivoj zoni, znaju i za čuveno naše pomodarstvo, dakle, oni će imati kupce. Tu su i druge pogodnosti, radna snaga je jeftina, i struja je jeftina, a nema ni obaveze da se delimično angažuju domaći proizvođači. Uz to i uz sve ono što im je država dala, oni će zadovoljno trljati ruke.

Predsednik jedne od najsiromašnijih država Evrope koji je prisustvovao otvaranju prodavnice reče da je “Ikea u Srbiju donela duh pobede i konkurencije koji će podstaći naša preduzeća da još bolje rade”. Moguće, ali zar nije država mogla da “ubedi” ljude iz Ikee da pronađu još nekog dobavljača iz Srbije? Zar u preko 700 firmi u ovoj delatnosti nema baš niko ko može da zadovolji kriterijume Ikee?

Dolaskom Ikee neki proizvođači nameštaja će smanjiti prodaju, a to znači i proizvodnju i verovatno će otpustiti jedan broj radnika. Nama ništa ne znači što je Ikea zaposlila 400 ljudi, ako svi ostali nameštajci otpuste, na primer, 1.000 radnika.

Zar domaći proizvođači ne mogu da isporuče, recimo, milion dečjih krevetaca Ikei? Šuma imamo, majstora ima. Zna li predsednik da mi godišnje izvezemo 140 – 150 hiljada kubika drveta i da od tog drveta Kinezi, Italijani i ostali prave nameštaj za Evropu.

U susednoj Rumuniji preko 40 firmi radi za Ikeu i godišnje joj isporuče robu vrednu više od 400 miliona evra, dok se u Srbiji samo oklagije prave za švedske trgovce. Ne mogu se Ikei nametati uslovi i određivati dobavljači, ali javnost nije čula da je država učinila “to i to” da pospeši proizvodnju za ovaj trgovački lanac, da je okupila proizvoiđače, da ih je udružila.

Država kao da čini sve da opravda novinske naslove iz avgusta 2018. – “Prodaja domaćeg nameštaja opala za 30 odsto”.

The post Ikea, drugi put “među šljivama” appeared first on Bizlife.rs.

Original Article